Дело

34 Д Е Л 0 п несумњивој тежњи законодавца. У последњем случају аномалија између закона и његове примене, за свакога је очевпдан Факат, а да ништа не смета толико ауторитету државе. колико такви <1«акти, који у земњп и на страни документују. да право једне земње нема одређену сигурну основу, и да се сматра као правна дозвоњена пракса власти, да неправо као право примењују, о томе не треба нарочито говорити; јер је ствар по себн јасна. Од нашега законодавства хоћемо само као пример да истакнемо казнени део закона о шумама, јер код свију судских инстапца одомаћила се пракса, по којој се одређују тако незнатне казне, да се управо не може разуметн, зашто њихова примена и припада судској власти, сем по Формално одређеној категорнјн у закону, који те кривице казни као иреступне, али које се редовно кажњавају као најблажн иступп А као на сталну појаву, која је такође резултат непоштовања начела народнога права — његове правне свести у смислу наших горњпх разлагања, хоћемо да укажемо на Факат тако чостихизме на и допуна појединих закона, које се врше махом иепосредно пза времена. кад су ти закони и постали. Мнло нам је што можемо с разлогом истаћи напомену, да најновије наше законодавство, истина не потауно и не иа једној више смпш.пеној и одређеној основи. али ма и у неколико, показује тенденцију да води рачуна о живој правној <"*вестп и њенпм особинама. Ми смо прилично упознати са нашнм новијим законодавством, те у колико нам је таква основа нотребна да о њему смемо критички пзноспти наше мисли, смело пзјавњујемо, да су најчистији иредставници и резултати означене тенденције законодавца, закон : о накнади штете учињене злонамерном ааљевином и аротивзаконим аоништајем ствари, и закон о иороти. Да се одужимо, ма п површно, наслову ове теме, те да о овим двама законима кажемо неколпко речп, а по реду, у ком смо их горе споменули. I. Пре. пего што је пзрађен нројекат горњега закона о накпади нмете, министаротво унут. дела дошло је на сретну ми-