Дело

ЂУ1?АН С1?А1^АВАД приповетна С. Матавуља (НАСТАВАК) II. Да je Ђукан икако могао избјећи црквени обред, он би то најрадије учинио, јер све je то ^жвр”, а особито оно окретање око стола привезанијех руку и са вијенцима на глави. Разумије се, да је тетку и Марту веома љутило тако исмијавање светијех сгвари. Даље, он ie тражио, да се вјенчају у кући. на што је Марта, након дуге препирке, и пристала, али не пристаде поп, јер, вели, то не може бити без нарочитог допуштења владичина, а за то, опет, треба имати добар разлог. Ђукан назвао попа најмање двадесет пута „јарчином” а увје* рен је био да се пон не да пресловити зато што му није понудио велико мито. Најзад, на све јаде, углависмо, да ће вјенчање бити неког малог јесењег свечаника, који се примицао. И за све остало утврдисмо, а разгласисмо да ће свадба бити тек на божитње покладе. У току тога преговора, једном прекипје тетки, те викну : — Ама, Ђукане, ти као да се стидиш што узимљеш Марту, или хоћеш да у свему будеш мимо људе ! Али је Марта утиша. — Немој, секо, молим те ! Човјек има своју ћуд, а одвикао се од наших обичаја, па шта ћеш му ! Марта је све његове насграности оправдавала тијем што он има своју ћуд, и ако јој се често на лицу могло читати, како је тешко увријеђена његовијем постунцима и ријечима.