Дело

Т.УКАН СКАКАВАЦ 203 У очи свадбе, у ирви мрак, изненади нас Ђукан својим доласком. Био је веома збуњен. Пошто посједи, говорећи које о чему, он замоли мене и тетку, да пођемо с њим к Марти_ Путем не хтједе казати шта му је. Марта се зачуди и уплаши. Баш се снремала да легне. Ђукан започе : — Хоће ћаћетина да дође сутра ! .. Помислите, то ми је вечерас поручио, — нема ура да сам примио норуку !.. Ето шта је ! Марта погледа нас, као тражећи да јој објаснимо а наг то тетка прсну у смијех и крстећи се одговори : — Па, човјече божји, зар је то тако нешто страшно, да треба да нас окупљаш у ово доба и да нам то кажеш такијем лицем ! ?. . Буди Бог с нама ! — Ама, зашто се он у пошљедњем тренутку предомислио? запита Ђукан... Не разумијете ви његову пулитику ! Ту има некакав жвр, и ја сам дошао да се с вама разговорим о томе. — Немамо се гу шта разговарати ! рече тетка .. Ако је ту каква пулитика, то је његова срамота, а твоја је дужност да га причекаш као оца. Што се у потоњем часу предомислио, то је паметно учинио. Право да ти кажем, зазорно би било и дуго би се спомињало, да се Марта назвала твојом, а да се и не позна ни с ким од твојих ! Та ме помисао мучила, а нијесам је ни једном исказала. Марга бризну у плач. И Ђукану се ражали, те се од некуд сјети свога дјетињства и како је у љубави живио с братом Јовом и Глишом. Особито је хвалио Јовину жену Кату, која је према њему била као сестра. Те њежне успомене Ђукан заврши питањем : — А како би било да оквасимо пусто грло ? — Ни капи ! рече тетка одлучно и устави Марту која се крену... Хајдемоте ! И пођосмо. Пошто се на улици раздвојнсмо од њега, тетка се прекрсти говорећи : — 0, Боже, луда човјека ! Тада први пут изрече преда мном ту ријеч, коју је послије често и јавно понављала.