Дело

204 Д Е Л 0 Сутра дан устадосмо рано. Небо је било натуштено, а од мора је дувао млак вјетар, обични ггретеча дуге кише. Тетка рсче кловољно : — Ово је баш као да је Ђукан од Вога измолио, да му буде глуха свадба ! Жалибоже новијех хаљина, али ћемо се огрнути. Кад звона првом огласише јутрењу нас двоје упутисмо се к невјести и затекосмо је гдје цуцка ФиФину на крилу и плаче. Била је блиједа као смрт. Тетка удари у шалу, на коју се Марта осмјехну, али су сузе једнако текле. Цијеле ноћи, вели, сањала је првога мужа. Био је, вели, тужан што се преудаје и прорекао је да he изгубити ФиФину... ТЈукан дође послије другог огласа јутрење. Био је у новим хаљинама са медаљом на гуњу, са повећим бјелокорцем за појасом, а огрнут излињалом кабаницом, која је имала кукуљачу. Он уђе весео. Чим уђе, узе ФиФину и поче је носати звиждећи војничку корачиицу. А на претрг je говорио. — Што еи се, бабо, преподобила !.. Да ти је ово први жвр, хајд хајд’, ал’ ово ти је други !.. А кад ће теби, Фифино, бити жвр ? И узе да љуби дијете. Ја му рекох : — Куме, ти си весео и с тога, што је овако вријеме, што ћемо проћи готово неопажени ! — Е, то си погодио, куме ! Киша је берићет и на овакав дан ! И мој се ћаћа, причају, вјенчао кишљива дана, па му је жена била родна. — Ево је ! Сад ће као из кабла, рече тетка, посматрајући ирве крупне капље, што почеше ударати у прозоре. — Па, да идемо ! вели Ђукан, иредајући дијете Томки... Она ће јарчина брзо сажвакати јутрењу, па би се могла наљутити, ако ие дођемо на вријеме. — А ја сам мислила, да још причекамо. Ко зна могао би ћаћа раније доћи, рече Марта. — Аја! прихвати Ђукан огрнув се у највећој журби... Ако дође тек пред ручак . Хајдемо, кумићу. У тај мах зачусмо бахат на улици, те све четворо похитасмо на прозоре. Висок човјек, огрнут кабаницом, са кукуљачом на глави,