Дело

206 Д Е Л 0 Глиша са некнм, па невјеста са јенђама и тетком. Као за пркос Ђукану, киша престаде и указа се мало проблијеска на небу. Сви прозорп у сусједс/гву бјеху начичкани главама, те почеше сипати на нас бајами и слатке бобице... Ђукан је јечао, шкргутао зубма и призивао све небеске силе, да их почасти. У неки мах ja се побојах да не побјегнет те га ухватих за руку и почех му говорити ма шта, само да га с друге стране проглужим. Најиосле он натаче кукуљ, али тим учинп горе, јер се зачуше узвици: «Ено, оно је младожења онај што је нокрио главу!” Било је и љуцких поздрава, као: »Са срећом сватовиw, али, Бога ми, било их је и свакојаких. Једном чак и стрико Мијат обазрије се и пљуну преко рамена, јер чу гдје нека Латинка викну: «Склањајте дицу, јер су у Скакаваца урокљиве очи.” Од силнога једа Ђукан већ бјеше малаксао, те је потпуно изгледао као осуђеник кога воде на погубљење. У цркви опег дочека нас гомила и тишма. Поп је збиља био љут као што је Ђукан предвиђао, те поче изговарати свете ријечи као што би изговарао какве грдње. То малко ублажи Ђукана; чак се једном и осмјехну. Ал, кад настаде онај «жврм око стола , онда сам се сасвим озбиљно бојао да he Ђукан „замлатити јарчину” или да ће побјећи. Кад пођосмо из цркве, удари пљусак као из кабла, те се вратнсмо кући без реда и трком. Кад се гхримакосмо кући, доприје нам из ње силна граја. Томка се с неким свађала, а од велике љутине бјеше јој се измијенио глас. Сви се заустависмо на доњем спрату у коноби, да нам се оциједи вода са хаљина. Као што казах у почетку, у тој су сувоти. биле винске и уљане бачве. На уласку горио је Фењер. Тетка истрча сама горе, те се зачу врисак дјеце и пригушена грдња одраслих, а до мало сиђе читава поворка женскадије свакога доба.., Ја тек онда опазих да нема женика међу нама и дадох знак тегки. Као што бјеше обично, она се брзо прибра и шаину ми: — Трчи, ако Бога зпаш, нађп га н рецн му .. реци му нешто, како знаш ... да је то срамота, нек иде одмах кући!