Дело

ЂУКАН СКАКАВАЦ 207 Ја потекох изван и сретох се с Ђуканом пред дворшитем. Он је ишао оборене главе и као пребијен, а под оним силним пљуском не само да бјеше спустио кукуљ, него је и капу снимио, те му је вода цурила низ главу. — Шта то радиш, куме, ако си Божји ! Је си ли прн себи ! ? Он стаде гледајући ме замућеним очима, па одмахну руком. — Теби је зло ? Хајдемо у кућу ! не стој на киши ! наставим ја. — Неће ми бити ништа од воде, али ми глава гори као усијана. Видиш да сам као отрован. Сад да попијем само чашицу ракије одмах бих иобјеснио. — Па кад је гако, немој да пијеш, молим те ! • Помишљај на јадну жену, која тек што се назвала твојоад, па да на данашњи дан дочека какву страхоту од тсбе! А јадница све стријепи, да ћеш јој зацрвити данашњи дан ! А није, куме, заслужила, тако ми Бога, јер је она честита жена, а, поврх свега, лудује за тобом. Ја се сам зачудих својој рјечитости. Канда се и Ђукан томе чудио, jep ме је посматрао прије него што одговори: — Ја се бојим, кумићу, да ће ми се ђаво увалнти у дроб, — знаш она моја болест, за иоју сам вам ггричао ! Већ ме пробада с једне стране у слабинама. — Па, добро, стрпи се још мало. Главно је већ прошло, а они се неће моћи дуго бавити, јер је дан кратак. Ђукан се осмјехну. — Не познајеш ти Скакавце, облапорне јарчине ! Неће се они с мјеста маћи, докле не пождеру све што су донијелп ! -- Г1а шта да се ради, ако Бога знаш ?... Они те горе чекају и чуде се... Помпсли само како је Марти !... Идп горе, па лези ! — Аја ! Кажи Марти и тетки, да ми је зло, те да сам' отишао вашој кући, да легнем. — Добро, рекох. Причекај само да им кажем, па ћу одмах доћи, да те испратим. Док сам се нењао, заче ми се номисао да кажем све његовој снаси, Кати Јововој, коју је он једину јутрос хвалио.