Дело

НАУЧНА ХРОНИКА 259 менуто одстунање принисати нетачности опита. 11a ипак веровање у Прутов закон добило је већег маха носле иубликације радова које су били иредузели Дима и Штас 1840. год., у циљу прецизног одређивања атомских тежина хемијских елемената. Нз квантитативних оиита овпх хемичара видело се, да су атомске тежине ioni неких елемената, које се пре гога нпсу подударале са Прутовим законом, ипак цели бројеви и да нрема томе отпада непобитност Берцелијусових аргумената. Али најносле 1860. год. Ш т а с — чији су онити нредузети такође за одређивање атомске тежине елемената тачношћу иревазишли све оно што је дотле у томе правцу урађено и који су до данас остали као модел прецизностн u савесностн — поступно је доказао неистиннтост Прутове хинотезе, ноказавшн да атомске тежине многих елеменага ннсу цели бројеви. Што пак заиста има неколико елемената, код којих су те тежине цели бројевп, разумљиво је отуда шго је водоник најмања јединпца са којом се те тежине могу упоређивати, па се према томе нујвероватније може садржавати без остатка у атомској тежинн других елемената. Тиме је оборен само онај део Прутове хипотезе, по коме је баш водоник праматерија елемената. Веровање пак у постанак елемената кондензацнјом једне, за данас непознате и неслућене праматернје, која у осталом и својом метаФизичком страном задовољава нашу урођену тежњу за јединством у природи. ос-тало је и даље и ненрестано се одржава. Од времена на време нађе се по који Факт, који побуђује наду. да ће се моћи унети чега позитивног у питање о коме је реч u који ностаје предметом дискусије u тумачења у корист унитарне хипотезе. Такав je случај н. пр. био са Фактом, који је уочио Мендељев: са извесним правилним односима. који постоје између атомских тежина елемената н њиховнх физичких ихемиЈСких особнна. Алп u закон М е н д ељ е ва изгубио је у последње време нешто од своје тачности и важностп, поред свег тога што је одиста, у неколико прплика, допринео стварних користи хемији. Елементи нронађени у последње време (н. пр. аргон II хелијум), према ономе што се о њима до сад зна, u што је са великом прецизношћу испитано, не покоравају се томе закону. У осталом можда ће време повратити важност иоменугом закону. Мислпло се да ће унитарна хипогеза наћи потврде у извесним ре • зултатима до којих се дошло спектралним испитивањима. 1878. год. Л окиЈеР Је публиковао своје спектралне опите, из којих је извео закључак, да хемијски елементп нису нроста тела. Разлог је био у томе, што компликовани снектрн извесних елемената, u то нарочиго оних, којп имају велике атомске тежпне, ностају простији на вишој температури а комиликовапијц на нижој. Шта више сиектри извесних елемената имају исти изглед који имају и спектри смеша. али Балмер, Корн и, К а ј з е р, Р у н г е и Р и д б е р г ноказали су прецизнијим посмаграњима да скуп спектралних линија у снектруму једнога елемента може се упо-