Дело

11РЕГЛЕД БУГАРСКИХ листова 289* странци пишу о том шггању, да је маћедонско словенско становништво1 бугарскога рода. По ономе што смо мало час о томе навели, најленше се внди, колико су иоуздана тврђења таквих странаца. Кад путују ш> Маћедонији странцн су уиућени на обавештења турских званичних кру. гова и на казивања бугарских наставника. јединих интелигентних људи, са којима странци могудоћи у додир. Права, дата Егзархији и срества с којима она располаже, створили су Бугарима могућност да по свима крајевима Маћедоније, без икаквих сметњи, отварнју школе. Ми тих нрава нисмо имали, па их нн данас још немамо. И могу лн онда Бугарн ослањајући се на казивања странаца и на број својих школа по разним вилајетима, тврдити с правом, да Срба у Маћедоннји и нема? Могу. али само тако ако хоће да су им тврђења без поузданих потврда. Ми ћемо се већ опширније разговарати са г. Матовом о овом питању у „Прегледу".., коти за овим дође. На овом ћемо се месту зауставити само на једном Факту, колико тек да га изведемо из једне заблуде: која га је навела да на основу премиса које су нетачне изводи закључке Koiи су неосновани. Ствар се тиче нитања: колико Бугари имају права према броју школа закључивати, где је која народност у већинп. Корисгећи се иространим правима и срествима, датим Егзархији, Бугари могу отварати школе где год хоће и колико хоће. Срби то не могу. у пркос свима напорима и молбама, јер им сметају турске власти, које не признају да у Маћедонији има Срба, и патријаршијске владике које се у овом иитању руководе својим грчким интересима. Овај је Факат на доглсду свима, koju се интересују овим пптањнма, и њиме се једино објашњава, што се број српских школа лагано увећава. II зар онда може бпти оправдано, шго је г. Матов радио' у своме чланку, у коме је изнео иапоредо број школа српских u бугарских у сва три вилајета. хотећи тиме да докаже, како у тим крајевима п нема Срба? Нека сам г. Матов на ово иитање одговори, како га његова савестучи, а да би му одговор био правилнији помоћићемо муједним Фактом, који му може бити н немио, али који је потпуно истинитДо нознате кумановске аФере у 1893 години, кад су Турци затворили с тешком муком отворену српску школу, онај део становнпштва у скопском санџаку, који се осећао српске крви и колена, морао се борити са свакојаким сметњама, ако је хтео имати школу у којој би се на српском језику учило. Захваљујући угледу, који je Србија почела и на страни стицати чином нашега младога владаоца од 1 априла те године спор том аФером покренут решен је повољно по српско становништво скопскога санџака и целога косовскога вилајета: оно je царском ирадом добило нрава отварати своје српске школе држећи се само строга иропрониса турскога школскога закона. Том су ирадом легализоване дотле отворене школе: она је дала маха да се и нове отварају. Па шта видимо? У скопском санџаку само има данас (И) школа српских; на свакој стоји нагпис: „нравославна мушка (женска) школа срискога народа, поданика славне отоманске империје“. Вара се, дакле, г. Матов кад тврди, да се