Дело

КРИТИКА U БИБЛИОГРАФИЈА 313 иоведи, који. у извееним особинама и правцу надмаша све досадање зборннке те врете, онда је појмљиво колико се мора зарадовати сваки пријатељ српске цркве и ]кене сиромашне кншжевности. Нмамо, дакле, нред собом црквене беседе чувеног еиискоиа ша■бачког Гаврила ПоиовиКа. У овај зборник унесено је деведесет Гаврилових проповеди. од којнх је највећп број саетављен за велике празнике хрншћанске. Мећу осталим нроноведпма највећи је број оиих, што су говорене приликом нутовања Гаврилова по епархији, u најзаддолазе већн поздравп и надгробне речи. Уз ову је књигу штампана и „Геч једног мирјанина“ од Ч. Мнјатовића и предговор издавачев. Пре евега, веОхМа нам је пријатно изјавити, да намје г. Мијатовић, својом „речју,“ олакшао труд у нриказивању овога зборника. Он je. својим иознатим лепнм језпком и изврсним познавалачким духом, тако лепо оценио значај ц вредност Гавриловпх беседа, да u стручним људпма остаје мало што да дометну овој лепој оцени. Према томе ћемо упутити читаопе, да се упознају пз саме књпге с овом кптњастом оценом г. Мијаговића, а сами ћемо изнети своје погледе на ову значајну појаву у српекој црквеној књижевкости. Беседе енископа Гаврила представљају собом регку и значајну иојаву у српској црквеној књижевности: оне се одликују од великог броја познатих нам црквених беседа својим ретким карактеристичннм особинама, једрином u дубнном својих мисли, живошћу и оригиналннм склопом својих реченица. Кад их читате, рекли бисте да је то каква литерарно-ФилосоФСка студпја, и опет из сваког реда онажате, да су то речи црквене, пуне топле вере и моралних истина. Ми смо већ навикли да у црквеним беседама елушамо све једне исте реченице и Фразе, које су нам, са своје стереотшшости, постале тако обичне, да нам често пута изазивају досаду. Код Гаврилових беседа је обрнут случај. Кад почнете да их читате, не можете се лако одвојити од њнх, осећате да вас надахњују свима оним леппм особинама, којима се одликују боља и језгровитија класична дела. На првом месту сноменућемо Гаврилову одлпку од осталих наших проповедника, што он, готово ни у једној беееди, нема насловног текста из Св. писма, из кога се узима тема за проповед. По нравплима науке о црквеном беседништву, свака проповед има насловни текст, који даје главну мисао за излагање. Али и неки руски проиоведницц (чувени Р. Путјатин и др ), па u ерпски (Јанићије ен. ужички, прога Н. Беговић) вј)ло ретко узимаху насловни текст, па ипак су њихове беседе прожете таквпм религиозним духом, какав се само може захтевати од ваљане црквене речи. Карактеристично је да се п многе осгале особине Гаврилових беседа подударају с беседничкпм особинама поменутнх проноведника, из чега излази, да сама природа оваквих проповеди, какве су они писали и говорилн, искључује неопходносг текста у оваквим са•ставима .