Дело

316 Д Е Л 0 Нзневшн овако укратко главннје особиие Гаврилових беседа морамо, овом прнликом, нзјавити наше дубоко жаљење. што беседе ове не угледаше света пре неколико десетнна година, те наш мла!ји проповеднпчки нараштај оетаде без ових драгонених угледа а наше нроповеднпштво без значајна утицаја. У овакву времену, у коме ми живимо, били бн нам потребни много одличнији и енергичнији проповедници. бпле бп нам потребне много живље, искреније и поучније речи, но што пх ми слушамо од наших данашњих проповедника. Гаврилове беседе бар су нас ставиле у положај, да се можемо надати, да ће се наћи велики број следбеннка им, који ће прихватити дело Гаврилово, угледати се на његов правац рада и створпти велику школу српско-народних црквених проповедника. Нри свршетку овога приказа нека нам је допуштено исправити неке нетачности у „Речи мирјанина.“ о којој напред говорисмо. Г. МиЈатовнћ, оцењујући Гаврилове беседе, хвали ux много и с тога, „што у њима нема клреикализма.“ Очевндно г. Мијатовић узима значење овог израза у смислукоји му се често иридаЈе и који казује неку кастинску одвојеносг и назадњашгво. II тога доиста нема у беседама епискона Гаврила. Кодњега нема ни оних словенизама и архаизама, који карактеришу сувремене му проповедннке. нема ни оних Фраза и обрга реченнчннх, којима се данас служе наши проповедннцн, кад немају једре и ориђнналне мисли. али дух гцрквени је ту, и он. згодно снојен с народносним духом, јесте једна од најглавнијих одлика Гаврилових беседа. Без ове особине оне се не би ии могле назвати црквеним беседама. На другом месту г М. вели: „У њега (Гаврила) нпт' има лнцемерства нпг' аскетизма. Не претвара се он да никада меса не једе. и да никада вина не пије“ и т. д. Нама нпје познат ни један иравославни проиоведник, који се, говорећи реч Божју, претварао да не ]еде месаи не пије вина. Међу нашим српским проповедницима није бпло, а нема ни сада, ни једнога велико-схимника (то су они што не смеју јести меса ни веселити cej. а ови обични калуђери и свешгеници немају потребе, да се претварају да не чине оно, шго им нпко не бранн да чине . Псто тако г. М. хвалп Гаврила за то. шго он „у беседама својим никад не вели: ,,ви беднп грешници !“ него свагда меће и себе у средину свога стада, na вели : „ми бедни грешници.“ У овом случају Гаврило нема никакве нарочите заслуге, јер овако треба да говоре сви нравославни нроповедннцн: — тако их унућује основно правило науке о црквеном беседннштву. НаЈзад. ’една реч о самом издању ове књиге. Велику је заслугу учинио за српску цркв. књижевност издавач њен. којп се потрудио да је прииеди и оштампа, али му се мора јако замерити, штоје ово узорно дело издао с многим нравописним погрешкама. За жаљење је још u то. што у штамиању беседа није одржан онај норедак, којега се издавач држао у ночетку. У другој књизи, коју жељно очекујемо. не бп требало да се опазе овп недостаци.