Дело

КРИТИКА II БНБЛНОГРАФИЈА 321 без пресуде надлежног суда, п без иенснје и признања година службе, онда се тиме ноложај архијереја доводи у бесправно стање.“ II услед тога архијереји изјављују да ни они не могу остати на унрави својих епархија, пошто су њихови положаји бесправни. Свак ће морати нризнати да су архпјереји ондашњи не само били у ираву, овде, но да су нзашли с нредусретљивошћу коју је паметна. влада могла само оберучке прихватити. Међу тпм миннстар просвете се заклања за неодређеност закона у том иогледу н обећава да то питање регулише на првој сесији законодавног тела! А шта је влади сметало да антиципира, код овако тешког случаја законодавсгво п да носле тражи индемннтет од Скупштпне'? Нишга. Такве евентуалности свуда постоје и врше се у изненадним н изванредним случајевима, као што ,је овај. Ово је, дакле, несумњиво погрешка владе, која ју је сад довела у сукоб II са целим архијерејским сабором. Иза ове, после, ннзале су се нове у које су падали и архијереји и влада док није дошло до оног скроз неоправданог и за сваку осуду чина : да мптрополпта Србије посвећује, по дозволн цара аустријског, карловачкп митрополит! Ми не можемо овде нратити до краја ову размприцу, али смо држали да је корисно изнети сад, по докуменгима, њен постанак и нрелом, који је, без икакве сумње. настао крпвицом владе и митрополита.. Архијерејском сабору у том се нема шта замеритп. Он је био на правом путу, и ако је аосле н сам изашао из гакта, кад су заоштрености обладале на обе стране. Кад човек данас чита сва она службена документа, он се не може да отме од мислп : како је некоме баш до тога бпло стало да створи црквено нитање у Србији Митрополит и Новаковпћ били су главна оруђа у томе. Њихова неувиђавност н лпчна расположења служила су као основа овој злој радњк, а председник мннистарства иустио је ствар* коју је морао сам држати. II кад се ногледа каону страсност и с једне u с друге стране, онда се човек мора чудити и питати : па што се траже страсности на другим местима и у другим редовима, кад их ето има у толиком обиљу у врху светске власти и у врху црквене властп‘? II да ли онда оне друге страсти нису плод и ресултат ових горњих, врховних страсти ? А за историју и оцену наших прилика и људи биће од великога значења околност: да данас оба главна радника п творца црквеног питања у нас стоје на најбољој нози, да су сад пријасељи н помоћницп један другоме и у ономе што је но закону u у ономе што нпје по закону. да један другога штеде и један другоме кроз прсте гледају. II обадва, сигурно, држе да је и оно нре бпло у ингересу државе u у интересу цркве, као н ово сада, наравно, свакн за свој део п свој рад ! С. М. II.