Дело

матинску лптературу својим чланцима о њој. Њему је било поверено да препише латиницом оне листине, које је дубровачка архива продала бечкој дворској библиогеци, и он је за шест месеца марљива труда и евршио; али их је преписао и ћирилицом за себе, јер се бојао да се овако знатни документи за српску историју негде не загубе. Те сооје преписе тајпо посла у Београд, те их штампа пои Павле Карано Твртковић 1840. године иод именом аСрбскш споменшш“, присвојивши их себп. Али Николајевића заслуга није се могла сакрити Још 1847. године налазимо признања за тај његов посао у ондашњим нашим листовима (СербскШ Нар Листђ 1847., бр. 22.). Поимао је вредност старина, с тога их је с воњом и маром прибирао и слао у Београд, јер његово мишљење беше сасвим правилно, да се у Београду треба да чувају све старине. Каталог рукописа српске Академије Иаука најбољи је сведок тога његова рада. Писац се ових редака живо сећа онога момента, када је имао срећу да у питомом Сарајеву походи митронолита Николајевића који га не хте пустити док му не даде да ионесе бар неколико старих новаца које је он прибрао и чекао прилику да пошље у Београд у музеј. — Год. 1858. остави Дубровник и оде у Задар за проФесора богословије. Год 1860. би постављен за протоиресвитера конзисторијскога, а по том и за духовнога члана покрајинскога школскога већа. И ту је радио успешно за цркву и народ свој све до новембра 1880. године, када оде на позив владин у Сарајево да поради на организацнји богословије и конзисторпје. Оставши још у Дубровнику без деце а у Задру без своје верне друге, Николајевића митрополит Косановић заархимандритп и наименује потпредседником копсисторије. Када 1885 године Косановпћ даде оставку, поставнше Николајевића за митрополита дабро-босанскога. И као митрополит Николајевпћ је остао до-