Дело

НОЗОРШШШ НРЕГЛЕД 145 га је г. Л>. СтанојевиК одз шсвл.ено одиграо, u затпм маркиз од Тонрена, кога не волим зато. шго га је играо г. Станишић. У оеталом, односн међу личностима овог друштва нису ни нначе заснпванн на каквој чвршћој оенови, н они ће само водити радњу таквим током, да на крају драме изведу јасност ситуације, која кида везу између Сузане u Рајмонда, а спаја Марселу u Оливија. Сва радиност драме нада у рад Оливпјев. Не могући нпкако убедити заљубљеног и заслепљеног Рајмонда, Оливије излази као клеветник н плаћа своју иријатељску услугу крвавим двобојем. И у оној ле пој п дирљивој сцену, кад се Оливије са везаном руком враћа с двобоја, он затиче забринуту Марселу, која се у екснлозији осећаја гласно одаје да га воли u хвали Богу, што га је спасао. А затиче и Сузану, којој са лажним ватреним љубавним заносом саопштава, раздраган u срећан. да је убпо Рајмонда и да само љу једину волп u моли је да заједно напусте Париз. Треба лп да будем жучан кад вам кажем, да се Сузана ни мало не буни на невину крв, што је пала па жртвенпк њенпх чари u рачуна, него дасејош, без пкаквнх осећаја гриже савестп. задово.вно баца Оливију у наруча ? Не, не треба, јер одмах за тим ви чујете како се разлеже смех нодсмеха Оливијева u како улазп жив Рајмонд да ногледа у очи љубави својој. Сад нека мрзи Сузана Оливија колпко хоће, он јој баца у лпце ове последње речи, што огкрнвају п морал самој драми: ја вам нисам спречио удају, него сам снасао разум, правнчност, друштвени закон, да се часган човек треба да жени само часном женском. Највећи значај драме са тако ирпроднпм, чпсто стварнпм стилом. највише иада на цртање живога из читавог реда друштвеног. У њој је Дпма дао верну u олређену слпку париског друштва, да се јасно олпчава оштрн носматрачки дар пншчев. II карактери разних личности имају знак јаче студије. До душе они вам већ више нису нови јер вас нодсећају на лпчностп из других његович драма. Нпр. узмите најактивнију личност, Оливија, личност увек симпатичну, па га поредито са де Рпоном пз Женског Пријатеља. Док је гамо де Рион као посматралац и зналац жена на странн Јованке од Симероза и чува је да нс погрешп са де Монгегром, дотле је овде < )лпвије, такође скепгик према женама, на страни Рајмондовој н чува га од рђавс брачне везе са Сузаном. Али н де Рион п Оливије имају у своме карактеру неке претсраности, они су, као што сам већ рекао јсдно.м за де Рнопа, нска врста чаробника, којп свс знају н погађају, створених за позорпшне еФекте. Ове две љегове дра.ме (Женски иријатељ јс доста доцнијн) показују слпчности и у осталнм елементима. Иста духовнтост конверсацнје, пста отменост манп])а, иста свежина ситуацнје, па чак и исте Фразе РошФуколове. Па исте су н рђаве стране унутарње структуре и духа. Драмска радња н отворена тенденција прикривају се симпатичношћу и доиадљивом акцијом главне личностп. Догађај нема свога јачег Дејо х 10