Дело

231 У МАЈСКОЈ HO'llH Али, јаох мени ! За што сузе роне, За што лица своја од cpehe нам клоне ? Што се небо мрачи ? ... Од куд мени сузе, Од куд туга ова, што ми срце узе ? . . . Где си, cpeho моја, пред жалошћу раја, Где си, Mii.be моје, пред тугом без краја ? Гле ! нестаде маја . . . Снег завеј о стазе, По грозном беспућу моје ноге газе ! Самац тако блудим... Да л’ ћу скоро крају? Што је тако хладно у заносном мају ? Не, ia нисам снив’о, јер знам своје снове : Ја сам будан глед’о што срцу не гове! у. jJ. ОДАВИЋ