Дело

244 Д Е Л 0 Из почетка се васиитавао у школи кантониста,1) за тим је бпо нреписач у нуку: и lioiHTO ie научио иунктуацију почео је, без претходне цензуре, да издаје лист „Шумски Гласник." Алп некако све није могао да иогоди тон. Таман он додирне једну ствар — а оно не сме се у њу дирати; или не додирне — а оно не само да се може она додпривати, него баш и треба. А за то је он добијао по главици све: туп, туп ! 11 он једном намисли: даЈ да идем Орлу у дворане! Нек зановедп, бар, да се слободно његова слава опева свакога јутра! Детлић је био скромни научењак и жнвео је строго усамљенички. Никада ни с ким се није састајао (шта впше, многи су држали, да је горка пијаница, као што су сви озбиљнп научници), негоје целога дана седео на боровој гранп и бубао. II набубао је читаву рпу историјских списа: „Родословпје ђавола,* „Да ли је баба Јага била удата,“ „У који нол треба вештице записивати у ревизијским књигама?“ u т. д. Ну ма колико да је бубао, није могао наћи издавача за своје књижице. С тога се и он реши: идем Орлу, да постанем дворски историограф! Дако он, накладом вранином, моја дела оштамна! — Што се тиче славуја, он се није могао жалити на незгоде у животу. Он је од иамтивека тако љунко невао, да су га, не само стограни борови, него u московске ћиФте, са заносом слушали. Њега је цео свет волео, цео свет иритајивши дисање слушао, кад он у чести умнлне иесме цвркуће. Али био je похотљив и славољубив иреко сваке мере. Мало му је било што је његова слободна песма грмела по гори ; мало му је било што је тужна срца напајао хармонијом звукова... Мислио је да ће му Орао обссити о врат огрлицу од мрављих јаја и искитити му све ирси живим буба швабама п да ће с Орлицом имати тајне састанке при месечини.. Једном речи, све три тице обратише се соколу : — иомени му, иомени! Орао саслуша соколов извештај о безусловној погреби увођења наука и уметности, али га одмах не схвати. Сеђаше он тако, гугуће и ноктима се игра, а очи му према сунцу сјакте као углачан кристал. Никада ни једних новина он није видео; ни вештине, ни Баба-Јага нису га интересовалс, а о славују је само толико чуо : да је тако мала тица, да не вреди ни кљун нрљати због ње. — Ти, како изгледа, и не знаш ни да је Бодапарта умро ? Унита га соко. — Какав Бонапарта ? — Ето, в’нш ! А није рђаво то знати. Доћн ће гости, на ће се новести разговор. И ночеће се говориги то је било за време Бонанарте, — а тн ћеш само да тренљеш очима. Није леио. Дозову совуљагу на саветовање н она нотврди да међу дворане ваља увесги науке и уметностн, јер је уз њих u Орловима веселије живети, а ни са стране није зазор иогледати. Бнање је свеглост а незнање ie — мрак ! Снавати и ждерати уме свак, него де ти, ако си јунак, 1) Војна школа где су нахочад долазнла.