Дело

0 ПОЗОРИШТУ 267 иозоришту, приступило се зидању нових позоришта, као што имамо примера у Вечу, где се мало прилике као ноправиле. Према до сад реченом чинп се да су свима позоришним недаћама узроци изван позоришта, но то није тако. Сами ми који радимо у позоршиту , дакле управа и глумци , сносимо добар део кривице а то се лако да увидети ако се само мало боље разгледају репертоари позоришни и строже цени игра глумаца. Разгледајући репертоаре видећемо да се важани озби.кнн комадн , пуни праве доамске вредности , обилати важаном духовитом садржином. која и за зрела човека вреди као духовна храна, врло ретко дају нли и кад их дајемо, мп их тако развучемо. тако претрпамо неким споредноетима, да ноходилац уморан нначе већ од дневнога рада, нз може да прими силне утиске поједпних ствари, а најмање може да ужива у ономе чега је р ди дошао, баш ради тих споредностн, и онда није никакво чудо што иоходилац одлази из позоришта још уморнији и незадовоњан. Но зато опет иозоришна управа даје лако комађе, пријатно за око, лаку позоришну робу. До душе не мислим да те комаде треба сасвим одбацити, просто из тога разлога, што ни једно позориште не може без њих да опстане , али ти комади нису могли никад бити нити ће бити, да озбиљне посетиоце вежу за иозориште. Споменувши вањане, озбиљне комаде, нисам мислио на комаде у којима се друштвене доктриче расправљају, нити иак на комаде с неким модерним тенденцијама. Сматрао сам за дужност да напоменем да ме не бисте рђаво разумели У осталом ја сам ипак за слободно одбирање материјала, и нисам иикако за иостављање неких строгих граница. Ако je само један комад тако обрађен, да при представљању тог комада може без зазора седети отац са ћери и мати са сином, и ако су здраве пдеје изнесене у иравом уметничком облику, а оне неке тугаљиве ствари обучене у уметничку одећу и с озбиљношћу израђене, онда ће нам увек такав комад, иа ма с које страпе дошао, бити добродошао. Здрава једра уметничка идеја мора. бити у „сваком комаду у.метнички обра!)ена, па ма кога правца била, старога, новога. модернога, најмодернијега, нека је еамо уметнички обрађена мора бити. Гете и Шилер били о'у за своје доба гакође мо-