Дело

П У Т Е М од ИВАНА ВАЗОВА дЗашто су тако слатке успомене о младости па биле оне тешке или жалосне ? Зашто је тако мио уздах, који нам се отима, кад поново опазимо места, која нисмо годинама видели, у којима смо провели неколико светлих часова у својој младости, у којима пам се живот насмејао у најдражој својој лепоти, какву му је у стању дати само чаробна сила младости ! О усмомене, и ви сте, као год и нада, слатке и миле, јер нас благотворно умирујете. Ви сте шта впше узвишеније од ње, јер никога не варате, никога не трујете иреварама и разочарењима... И живот, и његове буре, и зуб времена, и свемогућа еила њудског зла, па н сама срећа не могу да одузму ништа од дивота ваших. Ништа, ништа Такве се мисли ројише у глави Пенче Дебрјанског, човека средњега дсба, када му се каруце приближпше селу П..., које лежи у подножју голпх и дпвњих брегова, онамо, куда река Струма нросеца и ирави себи дубок пролаз кроз клисуре. Узбу1)ен погледаше он у стрмоурвинасту могилу са историјским остацпма негдашње старе тврђаве и у супротне високе врхове преко реке, мрачно наднесене над провалијом, у прл.аве сеоске куће и дворншта, растурене без реда дуж Сгруме; и у високе, гранате врбе поред ње. које уносе својим зелепилом всселу ноту у мрачно, голо и сиромашно село и у пуно још иредмета њему познатих и милих, и срце му се некако слатко и тужно стеже у грудима. Сила му се мнсли пробуди још живње у души.