Дело

284 д е д о

је у самој ствари тај принцип био само помоћ у невол>и , по речима Гетеовим (из писма А. В. Шлегела): да драже и забавл>ају чула, те да и нижа публика иде у позориште и да код полуобрузованих потпомогне разумевање комада. Да ли сада, после једнога столећа скоро, смеју мислити садашњи уметници исто онако , као што су мислили Шилер, Гете , и др. а нод уметницима разумем : песнике, глумце , критичаре н т. д. и да се не усуђују ништа да предузму. што би јасно говорило, да се садашња нублика битно разли кује од оне од пре сто година и да се садашњој публици могу приказивати комади у духу Шекспирову ? Ја мислим, и то с правом тврдим, да садашњп уметници не смеју више имати о публици такво мишљење, већ морају кидати с тако званим «принципима уметности” који сада владају, ако не желе да их даља покољења проклињу за пропаст драмске појесије. Да то садашњи уметници могу веома лако учинпти о томе нема сумње, на сваки начин уметници, који се не задовољавају лако стеченнм лавор венцима и који су у својим уметничким назорима тако јаки, да их ништа не може поколебатп. нити ма каква нримамљивост стрампутицом завести, па та завођења долазила ма с које стране. Кад се једном така буде почело радити, онда може на позориштима да блиста натнис : «Ово је позориште подигнуто нашој домаћој уметностп; овдо се не служи туђинским пдолима. Можемо с поносом пока* зати лаворике, које су поникле на нашој земљи. Шта више, наш се геипје усудио допрети чак до олтара праве уметностн !м