Дело

КРИТНКА II БИБДИОГРАФИЈА 501 о Бугарима u Хрватима, тако су мршави да о ltu.via nuje вредно ни помињати. Пначе доиуна коју је г. Несннћ дао Нисову делу одлпкује се неколнкпм изврсним особинама. Пре свега онај материјал којнм је располагао г. Веснић је умео сложити врло нрегледно, тако да са те тачке гледишта он може издржати поређење са одељцима најбоље нзрађеннм у књпзн Нисовој. Поред тога и начпном излагања мисли, и тенденцијом која кроз њпх веје на и самим стилом, г. Несннћ је своју студију тако вешто прнлагодпо делу Нисову, да она са њнм однсга нравн једну једноставну u не може бптн хармонпчнију целину. Превод је г. Веснпћев израђен врло брижљпво и врло тачно. Одмах се впдн, да га је радпо с вољом и обазрпвошћу човек који добро разуме посао кога се подухватио. Алн прп свем том, п ако је велика научна вредност овога Ннсова дела несумњива, и ако је нзрада српскога нревода пзврсна, мп ппак не можемо на нно а да не пскажемо наше уверење, да је бпло баш u у самоме домену међународнога ирава другпх дела , која би за сад нашој оскудној нравној лптератури бнла од далеко веће корпстп. Нпсова књига о Пореклу Мећународпога Права ннје ппсана за ночетнпке нптп за ширу публнку, већ за иосленпке који су већ посвећенп у међународно-правну науку. А српска правна лптература нма за сад само један преведенп уџбенпк Међународнога Права, u то, зли.м удееом, баш један од онпх kojii су с разлогом увршћени међу — најлошнје ! Београл, јуни 1896. Д-р М. Ђ. Мплоиаповпћ Успомене пз мога жпвота. Написао Милош ДимитријевиК, председник „Матице Српске” и т. д. н т. д. Пздала Марија удова Димитријевмћка рођена Гаванска. У Новоме Саду. Штампарија српске књижаре Браће М. Поповића 1896 годнне Стр. 185. 11 данас, када пред Аргусовпм оком журналистике ретко која полптпчка тајна, бпла ма и најннтпмније природе, да не буде обедодањена, мемоарска лптература има велику вредност но псторију. Субјективнн мотпвн делања историјскпх личности могу се само нагађати, ако оне желе да остану вечнта тајна. Мемоари, у колико се они иишу у истннској служби исторпји и истинп, а не да правдају људске слабостн, илп да задовоље сујету, скидају са њих ову неировидну завесу, иза које бн остали вечпга тајна. Из мемоара великпх личностн или кога из њнхове околине и нријатељске средине чигамо субјективну природу њихову. Како нам пак догађаје причају савременици, који су их дожнвели и утицали на њпх n обрнуто, то нас ова в])ста исторпјских нзвора речитогиКу живе речи и