Дело

186

Д Е .1 0 Но Цара, светлог госта, то нек’ не узнемирава, II ако рана је наша дубока и крвава, А ако једна мис’о све наше духове плени, Нећемо, нагнани болом, и што смо побеђени, Да ратни поклич бурни, и с њиме реванша нада, Бешчасте Француску нашу, и Париз понизе сада ! Стид оног, који, не ценећ’ оружја нашег силе Туђинском заставом хоће сузе нам да утире, II пошту према Цару окреће у преклињаље... Стид и оног, који, са свим, презирућ’ поуздање, Чини и горе нешто : наде се одриче свете, II песму љубави наше у химну миру плете ! Не, Сире, не верујте, ни подлим, нит’ лудама, Сабрана чела наша заветни дуг не слама, Заборав ил’ сажањење, не, то ми не примамо, За ова сурова срца, за народ, почујте само, Ви нисте ни рат ни мир, о ! Свесијатељство ! Ви сте нам потреба душе : одано пријатељство ?... Сима Ј. Дврамовиљ