Дело

ц Е И М А Р И 19 Жарко га погледа. — Што си пустио оне у село ? — Које ? — Оне Манојлове.... Жарко сав порумени. — Говори слободно ! — рече ага мирно. — Шта су криве женске главе ?... промуца кмет. — Хм !.. Зар ја не знам? — рече ага и лукаво се насмеши. Овај лукави осмех дирну Жарка посред срца. Соба му се окрену, и он осеги како га нешто заголица у грлу. — Знам ја све. Али !. рече ага, па диже прст и запрети. да се ниси усудио ! — Нити сам зло радио, нити ћу радити — одговори кмет смело. — Само паметно ! — рече ага, па узе кмета за руку и привуче к себи. — Ти си син Павлов. Павле ми је био први пријатељ. Ако си мало на оца, у добри час : кметоваћеш док ти је воља а можеш вала и пашовати. Само једно тражим од тебе. — Шта ? — упитаће кмет готово не дишући. — Да ми је доведеш... — Кога ? — Нећаку Манојлову... Кмет се зграну. Пламен га обузе, усне му задрхташе, очи дођоше као две жеравице, душа му се прикупи у грлу, јабучица заигра. Он се испрси; подиже главу, стрзховито погледа у агу и одмахнувши десницом рече : — Никада! — Шта велиш ? — рече ага и избечи се — Никада! — понови Жарко са свом жестином. Ага се врашки насмеја и одмахнувши неколико пута главом рече ! — Зар тако ! I — Тако ! — одговори Жарко и груну се у прса.... Док ми је главе на раменима, тога бити неће. Ниси ме закметио да безакоња чиним, већ да правду делим... — Пасја веро ! — цигну ага, па се издиже на прсте и зграби кмета за рамена. 2*