Дело

* * * Иснред мене брег се диже ; Из давнина бајке ниже, Приповеда у самоћи Првобнтног огња моћи; Показује сваку стену, ТТТто је сјала у пламену !... А кад рујна зора сине, И нестане мрака, тмине, Кад кад с брега кам полети, У провалу доле слети, Иа пун туге, бола, јада У њојзи се и распада !... Све је опет мирно, ти'о, Зрак се сунчев свуд разлио ; А цветићи дивне боје Разавили круне своје, Па удишу дах лахора, Што се шири преко гора, И разноси мирис бајни Из Едемских двора сјајни’ ! 8. фс6. 1896. ОКО^ЛзАНИН