Дело

ДОН 1СИХОТК 271 бнљним гдасом: лКада ћеш се, пријатељу Санчо, одучити од тнх простачких осећања?“ да се човек сав забупи и застиди. Шта да со ради с таквим госиодарем? Иутати, дивити се н следнти. То чинн Санчо Паиса, а то чини и Сервантес. Никада се генијалан човок нијо нашао у мучнијом сган.у душевпом н срдачном ного што со нашао Сервангес. Њогова осећања и њогово подобностн јесу један амалгам супротних еломоната, који со уређују како могу н најпосле се ујодначују у јодну Фаптастичну хармонију. У њему се налазн родољуб, чије се оштро око противи одушовљењу. Налазн се још либерал, чије се народне предрасуде протнве либерализму. Либерал и либерализам јесу речи сасвим модерне; међутим ја се пе устежем употребнти их да би каракторисао осећање човочности, које је сво.јствено Сорвантесу. Он је заиста либералан, и он јо, мислим, једнни Шнањолад из велике епохе коме се може дати овај назив. Појав који оп показује може се поредити са зеленом чашицом која се постопопо ломи да нусти пупољак да се развије. Замнслите човека који бн пуцао као сува кора, као љуска која ћс скоро бити неиотребна, и кроз чије иукотнне могао би се видетн другн човек још савијен око себе. Серваитес је сгављен на ову нрелазну тачку, на којој се витештво, а то је само један облик вечптога либорализма, отвара тако рећи као зрела љуска да пустн у жив ток дух нових вромепа, који она још чува и стешњава. Сорвантес је имао само два до три генија својствена Шпанијн, и то она два која својим саставом могаху најбоље породити човека нових вромена, — геније јуначки и геније пикарски. Мистички генпје никада није досађивао њогову духу; у његовим списима нема ни једне једпне врсте у којој се осећа визпонар и Фанатик. Он нушта да пробијају религиозна осоћања. али се они заустављају на племениту одушевљоњу и још воли узеги лопе облике впгешкога духа, као у оном нризору када дон Кихоте онако учено расправља о гипсаним статуццама светога Ђорђа, светога Мартина, светога .Гакова, светога Павла и осталих велпкнх витезова Христових ескадрона, као што пх он сам назива. Само једанпуг узео је он за предмет једнога свога позоришнога комада један од оних богословских питања која су снажном генију Калдеронову дала толико узоритих дела; алн расиоложење његова духа толико је витешко н човечпо да се овај мрачни предмет променио под његовим пером и да је замисао Дон-Кихота нашла начина да се појави и у овом једном мистичном делу које је оп нанисао. Говори се о једном неваљалцу кога небо штити, како се он мења н молн Бога да на његов рачун прснесе страховиту болест једне грешннце, под погодбом да буде спасена душа ове грешнице. Дон Кристовал (тако се зове среИни неваљалац), ноставши слуга божјн, јесте дон Кнхоте аскетнзма: у овој узвншеној разменн он даје све, — своје заслужне молитве, мучсње тела, постове, да иостанеискуннтељодаратних слабостп. Али човечпостСервантесова везана је са хиљаду невидљивих веза. Предрасуде правога Шпањолца. поноеитост крви и расе притискују га тежим теретом ио што захтева родољубље. Да ли би се веровало да он гаји мрзост својнх сувременика