Дело

Д Е Л 0 272 нрема свему што ннје од чнсте крви старо-хрншћанске, а навластито према Маврима? У разговору два пса, Сцнппона и Берганце, он изречно одобрава унапред њихово будуће истребљење. Сетпте се како презриво поступа Санчо са својим пријатељем Мавром Рикотом, кад га сусреће после свога одааска на острово Баратарију, и како га он завијеним али јасним речима подсећа, да они нису из једне дружине и да они морају ићи сваки својим путем. Сетите се још нричс о заробљенику и издашних похвала лепе ЗораиДе што је издала своју земљу, свога оца и своју веру. Особито према овом несрећном оцу приповедач је поступао исто тако нечовечно као и његова кћи. Нема ту ниједпе сузс за овај велики и оправдани бол, ниједнога израза човечпости, и немилосрдно ћутање једини је одговор на његове уздахе и његово очајање. Дон Кихоте није само симбол Шианије; он је био, не у једном смислу него у више, историјска личност и стварно је живео. Он верује у приче из витешких романа; а да ли оп нема много права кад у то верује? Не само што сви његовп сувременици вољаху ове нриче, почевши од његова оца Сервантеса, којп их је сачувао што је више могао од аутодаФе свештеника и берберина, који су и сами били велики позпаваоци, а завршујућн оним ученим лиценцијатом који излаже са толико правога укуса, како би ове књиге, ма да су толико будаласте, биле чудо ногоднн оквири за епску песму, — него многи вероваху у њих исто тако стално као и сам доп Кихоте. Сетите се гостионичарева неверовања, кад му хтедоше доказатп е су ове ириче лажне. Он радо хоће иризнати да је дон Кихоте луд, али никако да витези нису никада постојали. Гостионичар и дон Кихоте имају право и један и други. Шта је историја Шпаније у XVI веку, ако не историја множнпе озбиљних дона Кихота? Једина разлпка која ностојн између њих и њега јесте та. што се стварност њихова живота наниа у складу с њиховим сном. Дои Кихоте верује да је постојао Амадис од Галије; а за што, могао бн одговорити он, не бих веровао у го, кад сам исто тако дужан вероватп да је постојао Фернандо Кортец? У чему .|е ирви чудноватији од другога ? Ако је Кортец историјско лице, што би опда Амадис био анокрнФно? Витешки романи пунп су чудноватих скокова, особнтих одскока, вптезова ко.јп се стропоштавају с кула и дотичу земљу без н најмање позледе. Чудо, Боже! а за што не? Сетите се Алварадова скока. У боју са Мекснканцима Алварадо се нађе сам лице у лице с непријатељима, одвојен од другова јарком непрола.зннм но изгледу; тада иободе он копље у земљу п ослопивши се тако прескочи јарак особитпм одскоком, на дивно чудо Мексиканаца, те тако заслужи да отад носи у историји пме: Алварадо дел Салто. Доп Кихоте веру.је у утвари и у друга чудовишта, држећи се витешких романа; алп занигајте свету Терезу да ли не иостоје та чудовиигга. Она их друкче зове, — то је свс. Њу је ђано нанао више пута: једнога дана спазила га је она покрај себе \ об.шку неке огромне животпње, која је бљувала ватру; другн иуг. како је осетнла да се оп шуња око ње, окрете се н спази малога црнца. који мрдаше очима н лицем н посматраше је. Она, одважна срца,