Дело

274 Д Е Л 0 V мозак, и тада тешко онима који се налазе до њих, јер већина има бо.ве оружје него дон Кихоте, бо.вега коња од Росинанта, а многи немају илеменитости н великодушнога срца колико неустрашпви витез од Манче. .Је ли доп Кихоге луд, нли није ? .Тедну реч о том сиорном питању. Дон Кихоте у стчари луд је само у прве три књпге првога дела. Ван сваке је сумње да је Сервантес испрва имао памеру цртати слпку правога лудака. Тавница Аргамасила учиниће да он за тренутак схвата живот сасвим трагички, и ои ће клети то витсштво које му бејаше драго. Л1отиуно је луд, мислпће он. онај који верује у такве варалачке маштарије!" н он је пнсао како је осећао; после, што је внше лакнуло његову срцу кад је казнио свога јунака због његова племенита лудила, све гајевише кајање обузимало и он је осетио сажаљење нрема овом јадном витезу кога је без милости тукао. „После свега, рекао би он. уображење зауображење, па нпак више вреди ово внтешко него какво друго; зар немају сви људн своје уображење, п тн исти простаци и тн мазгарн којн сетојагом бране од копља мога јунака? Зар нисмо ми свп више или мање луди ? Шта је то на прнмер љубав, и каквим именом да се назову претераности којима нас она води ?“ Тада је оп ставио према лудилу од јунаштва љубавно лудило, које представља Карденио, и ова се суиротност нротеже кроз другу ноловину првога дела ове књпге. Од тога тренутка дон Кихоте се уздигао у поштовању код Сервантеса. и он постаје рсчита будала која држн говор о оружју и о науци, љубазна н учена будала која даје тако мудре савете Санчу кад полази на своје унравничко место. Први дон Кихоте има може бити више јединства, али он је само комичан и нгга више нроизвод ћудљивости претеране мизантроинје; други је дирљив н узвишен п боље приказује Сервантесов морални геније. Ја мислим да се појава Карденија може означити као јасна тачка у роману где се замисао Сервантесова преобразнла у његову духу. Ми смо свн више или мање луди, јер сви милујемо некакво уображење о вигештву као дон Кпхоте, уображење о љубави као Карденио, уображење о пожудп као Сапчо Панса. Ми сви личимо на дона Кихота, у том погледу што смо сви врло разборити у цењењу оних ствари које со нас нс тнчу управо плн које нас остављају нсмарне; алн нека тајно уображоњс дођс да нас заголица, паша машта рашчешаће га махнито, а тада збогом здрави разуме ! Ногледајте Санча Пансу на пример. У опште сви со слажу п ирнзнају да у Ссрвантесовој књизи он приказује здрави разум п нрактичну мудрост; међу тим, и поред тога мишљења тако добро утврђеног. коњушар је једнак с госиодарем, а има тренутака када се чонок пита: ко је луђи од ове двојице. Ова је личност пронзвод дивиога посматрања п садржи у себи читав закон о нашој моралној природи. Јест, Санчо јо трезвеп, подмукао и нренреден; а дирните у његово уображоње 0 ножуди, н лудак ће с места изићп пред вас. Саичо зна врло добро да јо његов господар махнит и нс верује нп једне речи о чуднма о којнма м\ овај прниоведа; али њему је дон Кихоте обећао острово, и он сс хвата