Дело

ДОН КНХОТЕ 275 за ово иусто обећање са најсмешнијом раздраженошћу. Све витешке пошалице дона Кихота лажљиве су, сем оне која заннма њега, Санча Пансу. Нема дивова, нема чаробпика, нема Дулсинеје, али има негде неко острово које њега чека. Нисмо лн ми сви као добри Санчо ? Зар немамо ми свн по једно острово које нас чека ? С каквимсе правом, дакле, ругамомидону Кихоту? Зар једина разлика која постоји између њега п нас не нде сва у корист доброга витеза ? Његова уображења нлеменита су, наша иећипом вулгарна. Ово би била прилнка ноређати, но угледу на Санча Пансу, поворку пословииа које доказују да већи део света познаје свога суседа, али да нико не познаје себе, н сетпти се јеванђелске супротностн између труна који је у оку нашега брата и брвна које је у нашем оку. Санчова личност, као и личност дона Кнхота, претрпела је у току романа потпун преображај, те нод другим обликом приказује исти диван призор. Санчо 113 првога дела јесте прави простак, лаком, тврдица, прождрљнв. помало лонов, некако склон суровости и нечовечностн. Дон Кихоте му с нравом иребацује да су му осећања ниска, а нагони простачки. Кад дон Кихоте оставља гостионицу, коју је сматрао за замак, не хотећи платити свога трошка, он свом луднлу има бар некакво оправдање, докле Санчо, који се угледа на њега, нема ннкакво. Он врло добро зна да се не оставља гостионица док се не плати издатак, и да повластице коњушара витеза - луталица. које он истиче, гостноничари нису ннкада усвајали. Када је Дон Кихоте свалио с коња беднога калуђера, кога сматра за чаробника, првн покрет Санчов јесте да се бацн на жртву како бн му отео тантију и обућу иод лепим изговором да пљачка иобеђених ирнпада коњушару витеза-луталице. Доцније када му Доротсја. иреобучена као кнегиња Микомикона, нзнесе пред очи светлу и скору перспектнву жељенога острова, за које мисли да је насељено црнцима. — он већ размишља да расирода своје поданике као робове, да би тако дошао до огромннх прихода. Па инак овај простак није залуд потчнњен утицају јаке маште и високе моралне природе дона Кихота: мало но мало, додиром са евојим господарем, Санчо добива другу ирнроду: он се чисти и оплемењује, и најзад постаје љубазан, оштроуман н фини коњушар, коме се дивимо у другоме делу. Овај сељак не зна нн читати нн писати: најносле је, слушајући како говорн његов господар, постао исто тако као оп вешт разним стварима пз витешких романа н витешких закона. Добри Сапчо пма нраво што је одан и што не иолаже много на своју плагу, јер је дон Кихоте његове услуге плаћао неоцењивом платом: он му је дао душу и упознао га са човечанским врлинама. Што сс тиче лудила дона Кихота, оно ме је увек гоннло да питам кога Физиолога. Знатнаг је разлика између лудила п халуцннације, а ово нам се чини права бољка дона Кихога. У сваком случају ако је луд. оштроумни хидалго чини знатан изузетак у лудачком свету. Физиолози сложно говоре да се таштина налали увек у основн свих врста ове болести. А таштине никако нема у усхићеној души дона К.ихота. Никада племени тнја душа не беше у исто време и скромнија. Витешки рокани проузро-