Дело

276 Д Е .1 0 ковалису неред у његовој свестн; али ви можда мислите да је ои, засењен њиховом сјајношћу и њиховим чудима, сањао најсјајније титуле и премишљао да буде цар или бар дука и шпански граид. Никако: он је изабрао најсиромашније илемство, најпригодније њему као простоме хидалгу — илемство витеза-луталице. Њега не нрнвлаче ни злато, ни угодности раскоши; он се весело предаје глади и жеђи, сунчаној врелини и хладним ударцима кише, а то су обичпе невоље у животу витеза - луталице. Он иште да се посвети служби слабих и иотиштених, да учини да се правда поштује, да пронађе и ублажп несрећу. Лудило одиста није никада мање захтевало и није се више приближило оној необичности, коју код мудраца ценимо као савршеиу врлнну. Јеет, дубока мудрост налази се заиста у лудилу дона Кихота, и поуке из његова живота могу користити свима. Величина и моћ јесу повластица само неких људи, и дон Кихоте не гине за њима нз частољубља, нсго је у њега она племенитост, коју с правом може желетн сваки човек, племенитост витсза-луталице. Тежититој племепитости, то јеправо свакога човека. го је баш и дужност његова. Зар свако од нас не може бити правп витез - луталица у кругу свога рада и утицаја ? За то није нотребно ни велико богатство ни моћна средства за рад; мало имање и старо оруж.је дона Кпхота довољно је за то, па ни само сиромаштво једнога Сервантеса ие смета томе нишга. Ко нам пречи да мирно иодносимо топлоту и хладноћу, глад и жеђ, обмане у животу и оштрнпу судбине, н да тражимо, сваки колико се њега тиче, победу нравде. Биће витеза - луталице тражи само душу и срце, а свп се слажу у мишљењу да су Г>ог и природа ове дарове дали обилато свакоме од нас. Витез - луталнца у једноме смислу живи непрестано, и дон Кихоте је имао нраво што је веровао да он ностоји. Он се без сумње варао узимајући један облик тога вечитога витештва за само то витештво ; иа зар сс његова заблуда не може оправдати н зар се она не обнавља у историји свакога тренутка ? Зар је нисмо видели где се збива око нас ? Зар је писмо чннили ми сами ? Она се увек рађа у племенитим душама ; алн садашњост, која иас све од реда тлачи својим ситпичарских захтевима, ретко им пружа ирплпку да се иокажу онако како бп оне желеле, те ретко осваја њихове симнатије. Пикада не палазе опе идеал племенитости, нравдс, моралнога саиршснства, за којим нду, те се тада окрену даљинама прошлостн или мутним псрспсктивнма будућности, да га тамо тражс. Свн смо мп на силу назадњачке утоннстс нлн уображене утописте; сви смо мн витезп једне идеје која не постоји више илн вптезп једне идеје која пе постоји још. Мн нмамо само још једно средство, једио једино, да избегнемо заблуду дона Кихота: да будемо убеђенн у истпну која мУ наде иа намет тек на самртном часу. Озарен приближнвањем неба, чсстити хидалго, вели пам Серпантес. признаде лудило целога свога века. Он виде да .је могао битн санршсн витез и пе излазећп пз свога малога града Манче. За то му доВ( 1.Ш10 бејаше нспунити племенпто свакодневни посао, љубити својс бли-