Дело

24 Д Е Л 0 Сутра дан ево Тоске рано. Чим уђе, Ћаја га ослови: — Шта би код паше ? — Ништа! — одговори ага зловољно. — Рекох ти ја, стриче... Знам ја шта он мисли о Пајсију. — А ти, синовче ?... Е да ли ти што испослова ? — Богме испословах — одговори Ћаја осмехнувши се. — Е да чујем , синовче , — рече ага радосно и приближи му се. — Једва, стриче.. . Товар речи потроших , док га умилостивих. — Пушта их... а ? упитаће ага нестрпљиво. — Само Бошка — А остале ? — Поштедиће смрти, ако св потурче. — Радост, која се указа на агином лицу, у часу ишчезе. Он стајаше и убезекнуто гледаше у Ћају. — Тако ти је, стриче... Друкче не бива — рече Ћаја, видећи промену на Тоскину лицу. — Баш никако другче ? — упитаће ага након дуже почивке. — Никако другче, стриче. Или веру или колац... Једва сам Бошка изкамчио. — Хвала ти, синовче ! рече ага и пријатељски му стеже руку. Но том ће га упитати : — Кад ће пустити Бошка ? — Над дође замена? — Каква замена ? — пренеражено упита ага. — Сестра његова.... Ага се следи. Без замене но може ништп бити — продужи Ћаја, Хајдучки је син, вели Скопљак. Ишао је ио Левчу и бунио рају. — Синовче! — рећи ће ага пошто се мало иоврати од узбуђења... Тако ти Бога, покушај још једном! — Ни за живу главу, стриче !... Знаш какав је Скопљак ? Могу још горе учинити. Ага обори главу и заћута као стена.