Дело

38 Д Е Д 0 — Тоска!... — Ја сам Рустем, његов побратим. Дођох, да те у име његово посаветујем. Стар си, духовник си, али опрости; данас другчије не бива. — Хвала ти, добри човече ! — рече Ђенадије дрхтавим гласом. — Савет је потежи, али ти је невоља још тежа. Није лако мењати веру, али у невољи Бог прашта. Ове речи потресоше старца. Брада му задрхта, а колена заклецаше Он обори главу и упре поглед у под. — Тако је старче — настави Рустем. Остаје ти да бираш : или веру или главу... Ако не жалиш себе, псжали оно двоје лудо, што труне с тобом у тамници. Ђенадије стајаше и не дизаше главе. — Друго ти не остаје, добри старче — настави дање Рустем. Тоска је све покушао, и једва успео да вам вером сачува главе. — Добри човече! — процвиле старац и зграби Рустема за руку... Смилујте се на слугу, који четрдесет година служаше Богу !... — Бог ће се смиловати, духовниче! Он види невоље ваше и опростиће вам — одговори Рустем и пријатељски стеже старчеве руке. Ђенадија издаде снага. Он иосрну, и би пао да не беше у близини Омерове постеље. — Друго ти немам шта рећи — настави Рустем. — Или веру или главу. Мораш се што пре решавати. Опасност је врло блпзу. Ја морам ићи. Ево Омера. Он ће ти бити у помоћи. То рече Рустем, па се поздрави са Ђенадијем и изиђе. При растанку ућушну Омеру у руку један замотуљак и рече му: — Одлажи што више можеш, па биће још. Тоска те неће заборавити. — Не брини. Учинићу све што могу. — Покушаћемо опет код Ђаје. Зар ћемо га придобити. То рече Рустем и оде. — Тако, старче, тако — рећи ће Омер духовнику, вративши се у одају. — Друге ти нема. Учини како ти веле нријател.и. Бидиш шта се ради ? Ево ми је већ недесета, а тога