Дело

14 Д Е Л 0 причешКе. (Само кад на њима беше све ново, од кошуље до обуће, примале су тело и крв Христову , за које су строго постиле.) О, па ссВаћу се и оних песама, које извијаше на танком чардаку, крај отвореннх прозора, весела момчад , другари синбва наше пријатне домаћице. (И ако беше часнн пост, певало •се оне вечери — Нлаговести су; с највећим је осећајем певана онда нова песма : ,0ј ти Нише. белн Нише, „У теб’ паше нема внше*....) Сећаћу се свега увек с оном милином, с којом сам се сећала безброј пута до сада, с којом се сећам и сада. А сад, кад су ми обузеле душу најпријатније успомене живога мојега, тихим шапатом благосињам тебе : Да Бог да те што скорије овако дочекали не на Иишави , но на Вардару ! Да Вог да те нека слооодна Скопљанка — и ако не с мајком као мене, а оно с младожењом — поздравила скоро , скоро топлим српским иоздравом : Добро ми дошла ! Други пут дођох у Ниш као «поличарка*\ а трећи као невеста. И сад сам у њему. Буле ми говоре: < рећна си! — гледаш турске адете у сриском Нишу . Баш си срећна! Ништа им не одговарам; туга ми испуни срце, мислим: «Само ћу опда бити срећна, кад мој род буде срећан, кад све оно опет буде наше, што пре проливене крви на Косову <>еше Лазарсво* .. Чини ми се да ми погађају мисли жене мусломанске; чини ми се да ми у души болном душом говоро: „II биће ваше ! Под торетом тешких грехова скоро ћемо пасти. а вас, за вашу племенитост и правду наградиће једини и свемогући Алах . " *