Дело

ТЕОГИЈЛ АНАИИОЗЕ 265 тнм, испитивање самог жнвотног процеса, као и одређивање сушгине снаге н материје нли дознавањс последњег узрока свију ствари и појава, то су питања, која нревазплазе моћ човекових снла, то су оне крајње апстракцк^е. до ко.јих не 'допире никакво научно објашњење. Та и таква питања чине једино област метаФИзичкпх спекулација, поље по коме блуди неодо.Ђнва човекова чежња за сазнавањем. Науци ће можда некад ноћ^, руком да пронађе погодбе, под којима се у опште јавља жнвот, да нзнађе начин, на који бнва прелаз неогранских једињења ка органским. али да дозна шта је то жнвот п у чему се он састојн почевиш од најпростијнх његових облика, у којима се он јавља, од спћушне монере или ћелије, па најзад до најкомплнкованијег п најсавршенијег израза његова у човеку — то она тешко да ће икад моћи успети. А то вреди особито н у првом реду за компликоване и заплетене Феномене човекове душе и свести, које човек не само да неће нпкад успети да реши и објасни механичким путем, него их у опште неће никад моћи материјално нп схватити простим изналажењем извесних принципија са материјалним узајамннм дејством. као шго је то н. пр. случа.ј с објашњавањем постанка специја номоћу дарвинистичких принципа: наслеђа, ирилагођивања и одабирања у борби за опстапак. Ту немоћ механичкнх нринципнја према крајњим проблемима п Формама животног појава нризнаје у осталом и сам аутор .анабиозе“ В. Прајер. На .једном месту у своме поменутом делу: .0 испитивању живота“ он вели ово2П: „Алп баш управо онде где је мистеријум живота пајтамннји, гасн се буктиња механичког објашњења, Растење, плођење п наслеђе — ово двоје само особига врста растења пзван поједине персоне — моћи ће се. можда, некада објасниги као рад машине псто тако као п варење, дисање: али осећање, вољу, представу нојмитн као механичке иојаве, за то ннје било изгледа од како је Галилеј основао механику...“ Па онда: ,Ма колико да је неоспорна оправданост п плодност механичког објашњења живота, као што сам ја поново покушао да покажем (својом поменутом теорпјом) ипак нема никаква изгледа, да ће једнно оно бпти у стању да објаени најкомпликованије душевне појаве живота, јер баш и кад би се успело да се тачно одреде атомска нокретања у мозгу, инак се тиме не би ни у колико постигло решење суштине свестп. као што је то показао Емил Ди-Боа Рајмон." (Види: 36. и 37. сграну ,ХЈећег ЕгГогвсћип^ беа Еећеп* ЛУ. Ргауег. Јепа 1873. год.) Као шго се, дакле, видп. Нрајер је далеко од тога да са својом механичком теоријом анабиозе претендује на објашњење сушгине жпвотног процеса. 'Го је задаћа, која — као што смо то једном већ напоменули превазилазн моћ механнчног научног објашњења, коме је у крајњој лииији сврха: да покаже само зависност свију природних појава, да све, нгго се у природн дешава, веже ланцем каузалносги. Природне науке имају да, тако рећи. свет механички конструншу пз његовнх саставнпх делова, -2) Внди : лЕг1ог8Сћип§ Нез 1<ећеп8“ стр. 36, 37. Јена 1873.