Дело

Е М И Н И Впта стаса као Јела У облаке што се вије, Обрашчића, на којмма Расцвале се руже двије. Очн твоје, очи чарне, Као јасне звјезде сјају Ја сам срећан по сто пута Кад ме мило погледају! Та дивна си к’о хурија.. Понајљепша, из џенета! Ти си мени, Емо мила, Цпгло благо овог св’јета ! Па још само кад помислим, Да си ћерка рода славна, Што се није препадао Најжешћијех од душмана ! 0, ја знадем да ти срце За род драги увјек бије, Да ти око због невоља Његовијех сузе лије. Па зар има на свијету Срећнијега Аллах роба, Од Османа, — усне твоје ТТТто у свако љуби доба ! Мостар 189(3. Рсман р. 'јз-'Б.