Дело

Д Е Л 0 272 Њихови највиђенији људи долазили су к њему за савет и да пропитају кад ће им куцнути час за устанак. У његовој је кући заметнут почетак два устанка у босанском Грахову, и устаници су у њој налазили сваке помоћи. Према таком оцу беше и кћи. Пане Сабљић беше човек до крајности добар, прави мудрац у животу; Ана је свакоме у помоћи била, свакоме праштајући и не гледајући је ли је ко увредио или оштетио. Многога је странца у свој дом примила, гладнога је нахранила, голога одела, болнога утешила. Лежала је на самртничком одру, и још је последњега дана живота распитивала за болеснике по селу и питала своје : јесу ли им слали кафу и друге понуде. Једном речју — пише некролог нз кога све ово о њој узимам — радила је и живела не за се него за другога. Није грамзила за богатством; живећи смерно и просто, не би се понела ни у чему. Радо се дружила и с интелигентним и с простим народом Ко је год њу слушао, примао јој је речи к срцу; а умела је неукога поучити и посаветовати. Сама она слушала је радо добре савете. Управу имањем прихватила је по смрти мужа Андрије у своје руке, и доста је муке око њега видела. Али јој је најглавнија заслуга, што је, Српкиња, од свога Саке начинила Србина. Он је сам једном приликом, годину дана иред смрт, на свом родитељском огњишту најлепше казивао да га нико више није побудио, нико лепше упутио, нико боње посаветовао но што га је мајка његова упра вњала како ће радити на корист и срећу свога народа. Кад је до књиге дорастао, иошао је у основну школу у Задар па за тим у тамошњу гимнасију. На више сам места говорио колико су школе биле оруђе талијанчењу; а Задар је и данас претежно талијански град, и гимнасија у њему талијанска, а како ли је онда било! Јован гБаја је као старији вршњак Бјелановићев, мало пре њега, једнако учио у српском Дубровнику. па зна најбоње по својој судбини шта казује говорећи да је то учење било «читав збој смишљеног угушивања сваког српског осећања, сваке српске мисли, српских обичаја, српских предања, српскога говора, па чак и српскога имена.” У оном кратком спомену Савина школовања у Задру исказана је јамчи исти сведок — читава прича о страдањима нејачке душе српске: «Мало Српче улази у прву школу; али у њој њема