Дело

ИИСМА ИЗ НИША 25 Зар није и он дошао по мили еманет свој ? Није. Чека он у дому свом лепу Хајрију ; чека је са стрицем својим. Замолисмо кочијаша да остави свате и да ошине коње. не би ли што пре сгигле кући Бећир-беговој. Послуша нас; за час приспесмо крају Л. улице. Брзо сиђосмо и похитасмо у дишер-авлију. — Хоћемо ли у харемлук ? — пита ме пријатељица. — Не. Да чекамо свате овде, јер ко зна има ли тамо још које жене осем свекрве. Из дворишта пред харемлуком чује се свирка и песма. ~ » Приђосмо орта-капији и наместисмо око на једну пукотину. Насред бакче, крај ђулова бокора. прострто је шарено серџаде; на њему седе свирачице, свирају и певају : „Ићи совд'к сарлмишлер јатијор...“ (Двоје драгих загрљенп леже). Млади бег раздрага се, пође к свирачицама, затури Фес и узвикну : «Аман !м Нас спопаде смех, измакосмо се, па се примакосмо. Циганке зазвекташе зиловима брже ; бег хода горе доле, извади сахат, погледа у њ па га остави а извади из недара — огледалце. Видевши ово остависмо се пукотине брже но мало час: срце ми затрепта од страха да наш проклети смех не допре до уха Али-бегова. Мало, па хајде опет на пукотину : Али-бег се огледа и глади науснице — Гледај ! Није ли оно помада ? изустих шапатом. — Да шта би друго било ! рече ми пријатељица готово нечујно ; па тад се усправи и проговори мало јасније : — Ха! Ко оно ноћас рече : „Што се Хајрија дотерује није чудо — жена је.” А шта је Али-бег ? — Веруј да нисам знала, нисам имала прилике, јер... Чујеш ли зврку кола ? Бежимо ! узвикнух и похитасмо на улицу. Пресрећни Али-бег ево га. Прилази првим колима: двојица раширише голем ћилим, заклонише и кола и њега. Зашто ? Сам хоће да узме у наручје своје, еманет свој. Узбуђеним