Дело

ПРВИ КОРАЦП 295 — То је заиста нека света девојка! — са жаром избаци Стрепетов, осећајући неодољиву потребу излива. — 0 како сте Ви брзи, Павле Сергијевићу! Баш као папа рнмски, проглашујете за свеце! — стаде се смејати доктор. — У осталом, нећу се противнти, и ако не признајем светаца у овој грешној „јудолии. А да је она добро чељаде — тозге нема поговора. Уз то је, богме, и доста лепа, је л’ истнна, драгп мој? — неочекивано додаде Черник, погледајући Стрепетова с најневиннјим изгледом. Том приликом Стрепетов поцрвене не толико од забуне, колико од увреде због неправедне, по његову мњерву оцене лепоте његове „мадоне.“ — Доста лепа? — понови он изазивачким тоном. — А ио моме мњењу Рима је Михајловна лепотпца! Она представља тип впше лепоте. У њену лицу има нешто особито, надахнуто. ГБене очи... II на један пут, побојавши се да му Черник не погодп тајну, младић удари у лукавство, додавшп већ без пређашњег изазивања: — У осталом, о лепоти се људи не ирепнру Свак има своје појмове у том погледу. Уз то ја сам исказао своје мњење саевим објектнвно. Мене се, управо, ништа не тиче лепота Риме Михајловне. — Е, разуме се, објектпвно, — најозбиљнпјим тоном дометну Черник, с једва осетннм лукавим осмехом. — А Вера Александровна каква је по Вашем мњењу, с објективнога гледишта, лепа или не? — Вера Александровна ннје ружна, али се она мени не допада. У њеном лицу нема... нема... — Чега нема ? — Оне лепе оштрине оног зампшљеног израза који има Рнма Мнхајловна. И црте лнца нису тако фине, и очи... нису оне та, једном речју, како да се изразим, то је сасвим друга лепота... Внше је... земаљска! — А менн се, напротнв, она више допада, с објективнога, наравно, гледишта. Виднте какав сам ја вандал, ГГавле Сергнјевићу! — расцерека се доктор. Он запали цпгару и запита: