Дело

14

Д Е л_° робљени роб Парћанин. У вече дођох ту. Есар Хадон у белој одежди с дугом седом брадом бацаше кедрове гранчице на распаљени угаљ. и изговараше варварске али мени разумљиве речи чаролијског преклињања: «Као што ову гранчицу коју отнидам и бацам у огањ, мора сву да сагори овај прождрљиви пламен, па да се њено лишће никада своме стаблу не врати: тако ја, жрц чувар, преклињем вас, да одете из њега и да га ослободите свих веза болести..1) Старац је својим иламеним иогледима као копљама продирао у тело болесниково, а из тамнога кута побожно су ме гледале заљубљене очи Актејине... Ред давних, далеких успомена запљусиу ме топлином јужне ноћи. Опет сам волео Актеју. и у киши од пољубаца клео сам јој се, да је љубим као и пре, силније него онда, него тамо у заливу, у Соренту. Подсетих је на то, како сам био љубоморан на Азинија.... А на моје молбе шаптала ми : „. . . .почекај, љубави моја, почекај, бићу твоја, кад опет постанем женом.” — Али зашто не можеш сад да се претвориш у праву жену ? — Зато, мој мили брате , што , да постанем поново оно. ијто сам пређе била, ја морам седам ноћи једно за другим да испијам по једну капљу крви онога, ко ме воли више свега на свету. Тада ће делићи моје душе као магнет привући делиће вештаства, а ја ћу понова узети пређашњи облик Актејин. Ти си опазио, како сам се већ од прве капље изменила? — 0, да, ти си још лепша него синоћ, и још већма мучиш мене... Зашто те волим гако безумно ?... Па клонувши у њен загрљај опет изгубих свет. 7-ог октобра. Фрекен Хајберг није мноме задовољна. Слути да сам опет сву ноћ радио, и хоће, да шетам. Ја не одох. Нашто? Још пет дана, још пет капи крви, па биће моја, и бићу срећан. Зар није свеједно, ако нико не поверује у то , што сам пре’) Даље долазе неколпке неразум.ниве репи, које сам изоставио. Почињаху се овако: 1>иат Птпи, Пиапи пар*зи ,ча зера... Оперт из Иариза рече ми, да је то старо-акадијскм Очкотски) језик искварен доцнијим изговараљем. С. Н.