Дело

РАНИ УВЕОЦИ I Дивна зора руди... сунце јарко сија, А с цветића роса зраке му одбија, У баштици милој ђул румени мири, Па се крадом љуби с несташни лептири. — А ти бона, бледа, цвећа си набрала: Да ти плете венац, свом си брату дала. Не краси ти више румен сјајак лице, У пупољку бајном увела ружице! Мрак мртвачки пао на бледо тн чело, А гробним ланцима спутано ти тело. Смрт пред собом видим... суза цвеће кваси. Братац плете венац мртву да те краси! II На бледо ти чело дуге власи пале, Па од смртног даха златне задрхтале. Откуцаји срца лагано се губе, Видим усне твоје с вечношћу се љубе! Видим где над тобом смртна коса сија: Плачем, ал’ кроз сузе слика све јаснија!