Дело

ДВОЈНН II ТРОЈНН САВЕЗ 257 руку. Морали бисмо, дакле, једном упамтити, да нам је за добру саољашњу аолитику у арвом реду аотребита добра унутрашња аолитика “ Мјеродавни кругови нијесу слушали истините и патриотске ријечи оваквог родољуба, који није био осамљен. Бујица је била и сувише јака, а да је могао зауставити поједини СЕнјесни и истински глас. Спољашша политика Италије није тада имала никаквог одређеног правца. Ради Туниса било је у Италији завладало необично огорчење против Француске. Послије италијанског неуспјеха у Тунису, половицом 1881. год., догодио се у Марсељи догађај, који је још више распадио италијанске духове против Француске. У другој половини јуна мјесеца, кад се француска војска из Туниса враћала кроз Марсељу, крваво су се потукли Италијанци н Французи у том граду. То је још више раздражило Италијанце и ништа није могла да иомогне мирна и достојанствена ријеч ондашњег министра спољашњијех послова у италијанској комори, коју је изрекао одговарајући на интерпелацију о том догађају. Манћини је рекао: „Да и не говорим прије времена о личнијем догађајима, радн којијех нико неће бити кажњен него сами кривци, мислим, да ће свака поштена душа, која може да оцијени важност искренијех и срдачнијех односа измефу два блнска и пријатељска народа, само сажаљевати ове жалосне догађаје које ћемо одбити на узрујаност. ‘Жива је наша жеља, да, у интересу обију земаља и сложнијем радом обију влада, што прије престане ово стање, које у сваком погледу може да има тешкијех пошљедица.“ Варница је ипак била ту. Требало је само по мало подржавати, да се не угаси. Скоро цијела јавна штампа била је устала против Француске и нагонила је Италију да пристане уз савез Немачке и Аустро-Угарске. Пошто прилике нагоне Аустро-Угарску пут Солуна, писало се тада по разнијем италијанскијем листовима — а Француску, да прошири своје господство на сјевернијем обалама Африке, и пошто Италија не може да се оире н једном и другом раду двију великиЈех држава, настаје питање , којему од њих може Италија да се придружи, којему од њих Дело XVI 17