Дело

ПРВЕ ЉУБИЧИЦЕ Хвала ти, чедо, хвала, на твоме л>упком цвећуг Кити се ти са њиме, а мене ма’ни... нећу. Једном сам и ја тако, к’о ти сад, мален био, Па када долом дуне пролећни ветрић мио И пође уз брег горе да шарно цвеће будн, За њим се и ја кренем. Из мојих бујних груди Радостан клик се вио. Газећи лишће жуто, Од једног џбуна другом весело ја сам лут’о, И поред ретке траве и трулих, палих грана, Тражио цветке плаве, тај предзнак мајских дана А кад се вече спреми и оунце сађе доле, И румен с тихог неба шумарке поспе голе: Тад сам се дому враћ’о. К’о јелен млад у гори, Скакућем, играм уз пут, и певам, све се ори; Блаженство срце топи, а срећа сја ми с лица, Јер носим пуне руке мирисних љубнчица. Па где је цвеће ово, ти питаш, чедо мене; Свело је давно, давно, као што и све вене. Лагано време ходи, ал’ руши све од реда: Пр олеће моје прође и стиже јесен седа, Нестаде јасних дана и прве, ране среће, Увену цвеће моје и више бити неће... Сад цвеће теби цвета, за тебе мирис лије, Кити се ти њим, чедо, за мене оно није. У^Аилорад ј. ^Аитровиђ.