Дело

271

ЈУНАК НАШИХ ДАНА ...Ко то све учини? Нико други него оиа иста младеж која се женила и удавала по жељи старијих, која је патила од тих истих назора и погледа, које би ви хтели да опет оживите а од којих сте и сами патили. Реците ми имам ли право или не?..Госпођа Маринковићка не одговори нпшта, очевидно беше побеђена. Али, она се не могаше никако с тим номирити. — Знам, г. докторе! — рече. — То истина није било добро, признајем! Али зар је добро и ово да девојка једнако пиљи у мушкарца. Мушкарцима допуштам, у њих је и тако образ под табаном, али женскињу никако! .. — Молим вас, госпођо, ви сте се канда најмили да вређате данас! — Како да вређам? — Па ето, не рекосте ли: да је у мушкараца образ под табаном ? — Да! А у девојке.. — И то није истина! Образ је — образ, г-ђо, па био мушки или женски! Где то стоји да учињен преступ има два смисла, т. ј. да за исти преступ неког казнимо а неког још п ■ободравамо. — Тако је од вајкада. — Али данас није. — То валвда тамо, где сте учили? -- Не, него свуда где има људи, који воде рачуна о части! Ја бар мислим да друкче не може бити! А да је тако тврди и сама наука која једну жену подиже на висину, која је равна висини, на којој човек стоји. — То не може нцкад бити! — рече г-ђа Маринковићка њутито. — Жена и човек никад нису једно исто. — За што ? — За то, што је тако Бог створио. — Па баш их је сам Бог створио да буду равни једно другом, упутивши их на заједницу у животу. Кад се два лица састану и раде заједнички на једном послу, зар ту има неко више а неко мање права ? — Ја не умем да говорим као ви, али ви нисте кадри мене уверити да је друкчије него што мислим.