Дело

272 д е л о

— Мањ ако сами нећете да се уверавате! И ако је тако, онда — друга ствар! Онда бар не нападајте оне који су вољни саслушати и уважити разлоге. Госпођа Стани^ка се смејаше. Њој беше мило што Сретен тако заврши полемику с г-ђом Маринковићком. Не може се уздржатп да не рекне : — Доктор је у праву! . И друге г-ђе беху на страни Сретеновој. То даде повода г ђи Маринковићки те процеди кроз зубе, више за себе! — Луде! Емилија која беше на неколико тренутака изишла из салона врати се, и, на управљени поглед г-ђе Станнћке, климну главом. — Е, драги моји, хајдмо за сто — рече она. — Тамо ћемо се слађе разговарати. Друштво се не даде двапут молити. Дигоше се и уђоше у пространу трпезарију у којој беше ве^ поставл.ен сто. Ту беху шољипе за «белу каву.» сир, кајмак, шунка — једном речи, како се језиком тога доба зваше: „јаузн.” Заседоше око стола. Сретен добн место између Данице и Емилије. Чудновато се осећао поред овога створења, чије очи не дадоше му мира. Он је осећао како се све више и више збуњује. осећао је како поред ње не уме да влада собом и поче сс бојати да не буде смешан... Разговор беше све живљи, разговараху између себе, разговараху сви сем Сретена, јер Емилија сваки час устајаше. а он оиет немаде куражи да први ослови Даницу. Док му се даде прилика. Она оком тражаше нешто. Смотривши то запита је: — Да не ћете хлеба, госпођице? — Да. — Изволите — рече он прпносећи котарицу с исеченим хлебом Хвала — рече она погледавши му у очи. Он не виде више у том иогледу ни срдњу ни пребацпвање. II то га окуражи. — Вп сте се нешто много ућутали, госпођице?