Дело

ЈУНАК ПАШ11Х ДАДА 273 — Па шта ћу! Говорили сте ви. Он слеже раменима. — Али сам био изазват... — Леио сте говорили, врло лемо! — рече она живо и погледа му опет у очи. — Ваш говор сети ме нечега шта је давно било .. — А чега! — Давно је то било! Давно!.., Ја мислим да сте ви то заборавили. Најпосле, ко и да се сети сваке ситнице? — рече она некако и благо и љутито, готово нребацујући. — Не, не! Нисам заборавио! То је оно у ружичњаку... „Пола срце, пола камен!.. » Како бих то заборавио?. . Даници плануше образи; испусти нож из руке, узе га и опет испусти. Међу тим Сретен настави шапатом: — Никад нисам ту пеому прочитао; онда како сам је из ваших уста чуо, уреза ми се у памеги и оста тамо као жива. Хоћете ли да вам је сад издекламујем?.... — Не, не; хвала!... Верујем вам!... И што ће сад ? Сад је све доцкан ! Сретен осећаше да је тако. Не умеде јој ни речце на то одговорити. Гледаше само њено лепо лице бели зрат и оне дуге трепавице што бацаху сенку на румен лепих образа. — Да ми је бар да разговарам с вама! једва рече он. — Што ће то?... Махиите се свега. — Господине докторе! — викну г-ђа Станићка — колико је довољно здравом човеку да спава ? — То зависи од природе самога рада, г-ђо. — Ама колико, колико највише? — Дуже не треба од осам сахата. — Колико ви спавате? Он се насмеја: — То ме мало доводи у неприлику, г-ђо... У осталом ја имам једно правило кога се држим, т. ј. управо кога се мислим држати, а то је: двадесет и четири сахата поделити на три дела Осам сахата рада, осам шетње, разговора са пријатељима , а осам одмора. -- То је врло паметно ! — Хвала г-ђо! Дело XVI 18