Дело

274 Д Е Л 0 — Код вас је све сређено ? — То још не. — А то ће бити кад вас оженимо ! А женити се, ваљда морате ? Што се девојака тиче не брините. Имамо ми девојака, да би се могао и поиосни Беч њима подичити! Он крадом баци поглед на Даницу. Она се беше сва заруменила. — Манимо се за сад женидбе. г-ђо ! Да се женим та то је бар најлакше, али треба жену хранити! Ја сам овде као тица на грани, сиромах сам! — Ви?! Не, не, драги г. докторе, ви нисте сиромах , ви сте богатији од свију, јер се ваше имање не може упропастити. У осталом ваш је посао занат који вам не ће дати гладовати. Него да вас женимо, да вас женимо. — Нисам се још ни у стан уселио, а ви већ хоћетедаме жените! Оставиге ме најпре да се ириберем ! Што рекли наши сељаци: чевек с грма иадне, па се одмори. Оставите и ви мене да се одморим! — Добро, да вас оставимо, али докле? — Па млад сам — насмеја се он — има се кад и на то мислити. II друштво поче онет ћеретати. ХУШ У седам сахата ноче се искупљати друштво: дође пуковник Станић, саветник Маринковић , г. Стошић и Јевтић. Не прође много а ето ти Иве и Перића који такође беху позвати. Друштво оживе Жене се одвојише на страну младићи одоше с девојкама у другу собу а старији заседоше у трпезарији. Слуге ночешо служити пивом. Доктор се користи том гунгулом те пришапта Даници. — Ми морамо разговарати! — Кад ? — упита она и погледа га из коса. — Ово дана. — А где ? — Где год хоћете. Најбоље ће бити код вас. Измислите какав био начин да останемо на само.