Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА _275 — То не ће моћи бити ! У осталом , и што ће све то ? ! Међу нама је све свршено. Ви сте криви. Никад се ни једном речцом не јависте, ако никоме оно бар брату , вашем ђаку... Ако сте ме волели толико, колико показујете, то сте требали чинити. Сад... на што све то?... Ја не нристајем ни на какве изгреде, Јер нисам рада вређати оца и мајку. А да вам кажем отворено у очи: ја вас волим ! Волела сам вас одавно, управо не знам кад вас нисам волела!... Је л’ вам то доста?... Сад ми ништа не говорите јер бих кадра била бризнути у плач, а ви знате како то не би било лепо!... С Богом! Знате све!... Више немам шта да вам кажем! И окрете се од њега и оде. Чим се умеша међ девојке, приђе јој Иван. Сретен виде како јој он нешто прича и смешка се на њу, па му дође на Једанпут те га омрзну , омрзну као да му је највеће зло учинио. Кадар би био свако чудо од њега учинити а да не зажали! — Животиња!... Медвед! .. Па онаку девојку!... Онаку душу! .. До ђавола! Баш је тај брак којешта! Кад се и овако веже, онда је баш којешта! .. Беше му тешко ту да их гледа зато се врати у трпезарију. — 0 докторе ! Изволите у друштво рече г. Стошић. Он приђе столу. Био је већ познат са свима. Пуковник који имађаше обичај говорити сваком ти рече му: — Седи докторе ! Видећи да они пуше начини и он цигарету. Беличасти ко лути дима дигоше се изнад њихових глава. Разговор се водио о свачему почев од времена : како је захладнило, па о дрвљаницима и зимници. Пуковник и г. Јевтић, као стари гурмани, говораху о купусу и иастрми. * — Немаш ти појма како ја то волим! — Богами и ја, пуковниче. — А знаш ли ти како ја кувам купус? — Да чујем! — Још у вече оне проколе само располутим, па таван купуса — таван пастрме и сланинице. Онда приставим уз ватру тепроври, па иставим. Сутра дан га опет метнем на ватру те крчка... Па кад у подне заседнем — ја не знам шта ми је