Дело

доста!... То је тако раскувано и мекано да човеку и не требају зуби!... Маринковић и Стошић говораху о скуноћи. Нема оних срећних времена кад се све могло бадава добити. Доктор није слушао њихног разговора. Пуштајући густе димове он беше потонуо у мисли... Жалио се на своју несрећну судбину која одигра с њим комедију. А да је није волео — ни по јада! . . . Срце му не мироваше и ако се трудио да га притиша. Једва у неке, трже га пуковник из мисли. — Јеси био у позоришту, докторе? — Нисам. — А што ? — Имао сам посла. — Штета ! А тако славан комад! — Шта се давало? — Смрт крања Дечанског... Ја сам човек тврда срца, али сам синоћ проплакао !.. Би ми жао Виловића као да сам јана његовом месту !,.. Славан комад ! — А како су представљали ? — Дивно!... — Још писам гледао ни 'једну представу од како сам дошао — Грешиш, докторе!... Вреди видети. — Знам да вреди. У осталом, ја нисам жељан позоришта, ја сам се нагледао... — Знам, ама то што си ти гледао нпје наше! Туђе може бити и златно, ама но пријања ми за срце!... Ово је лепо где му ја сваку реч разумем ! — Имате право — рече Сретен не хтевшп се упуштати у полеммку с пуковником. У тај мах уђе домаћица у трпезарију. — Имате ли иива? — Имамо. — Шта вн радите, докторе? Да вам није дуго време ? — А... не... Разговарам с господином пуковником о позорпшту — рече Сретен дижући се. — Ходите ви овамо, нама.