Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА

277 — Шта ? Хоћеш да нам одведеш доктора ? — упита пуковник... — Пуна ми соба девојака! Тамо је његово место! — Ха, ха, ха! И јесте, и јесте ! — Разуме се! Него ваљда да разговара с вама о киселом купусу ? Заклела би се да сте о купусу говорили! — Од куд погоди?! — Познајем вас !... Ходите, докторе, са мном. И узевши га под руку рече му : — Стало ми је много за тим да вам се овде, код мене допадне! Хајдемо девојкама ! Тамо ћете се свакојако боље забавити. А и друштво ће оживети. Ено их где ћуте. Г. Перић не зна куд ће пре, а онај философ, г. Иван само ћути. И ушавши с њим у салон само викну: •— Ево, довела сам га ! Сретен се прибра, насмеши и ступи у друштво. Одмах Емилија седе за клавир и поче свирати погледајући испод ока Сретена. Он је замоли да отпева што год. И тако започе песма и разговор, који беше пун дијалога без вредности, где се говорило да се не би ћутало, скачући с предмета на нредмет. Окупише Сретена да отпева коју народну песму. И он — хтео не хтео — мораде певати да би даме задовољио. Песма диже старце иза стола и сви се окупише у салону, молећи Сретена да још коју отпева. — Знате ли коју црквенску, г. докторе? — упита га г. Маринковић. — Да, да, црквенску коју ако знате ! — замоли и домаћица која је као Новосадкиња веома волила црквене песме. Сретен запева „Глас Господен на водах”. То развесели друштво; Емилија га је пратила на клавиру; г. Маринковић и Стошић помогаху му; пуковник се раздрага. — Кажи, снахо, нека нам се овде иизо донесе ! — рече он домаћици — Волим ти ја ово него Бог зна шта! За то ја волим и наше старинске песме! Је ли, докторе, а знаш ли ти «Багрјаношарна от востока зарја?" — Знам. — Отпевај је тако ти часног крста !