Дело

280 Д Е Л. 0 бојном линијом тако проговори отишао бих у бербан!... Живео, докторе!.. — Живео ! Живео !... И све заплива у весељу које иђаше своме врхунцу. Доктор постаде душа друштва. Г-ђа Маринковићка га назва «сином и м ако се с њим онако препирала, и ако јој беше мрзак са оне његове дрскости. Што год беше одвратно на њему и у њему нестаде као снега на пролетњем сунцу... Сретен је опазио то. Његовом оку не измицаше ни једна ситница. Раздрагавао га је онај поглед Даничин, поред које сеђаше Иван — који једини беше хладан — као каква торба. И он се пусти на воду. Хтео је да сине у свој бриљантности својој. И засјао је. Одговараше сваком лако, ведро, духовито и учтиво. Опијени и занесени њиме, цочеше га у очи хвалити: — Нема без науке ништа! — Наука је — наука! — Благо оном, коме је Бог пријатељ. — Докторе, да те пољубим, — виче пуковник. — Ти си сав златан! И кад се ижљубише поиивши ((братинство*>, пуковник окрете својим, нешто поцепаним гласом певати: „Овце чува иашина робиња, „Покрај бела двора војводииа „Изгубила сјајно огледало. „Нашле су га слуге војводине..." Све пристаде уз песму. Отпочеше и старци иевати. Г. МаринковиК својим дрхтавим гласом запева: Декелпно село пишти уцвељено, За господппом, Текелиним сином Младнм Ђурицом.“ Пуковник устаде и иредложи да сваки мора исневати по једну песму. — Зар само сваки? — И жене, и жене! — виче пуковник.