Дело

ЈУНАК НЛШИХ ДАНЛ 281 И весеље се испе на врхунац. Смејали су се као деца, викали; пуковник се просго дерао кад је Иван, не знајућн нншта друго, певао „Амин” и „Господи помилуј...* На послетку више се није могло ни питп ни содити. Било је два сахата по по ноћи. Неко предложи да се иде куКи п скоро сво друштво пристаде. Домаћица задржаваше. — Доста је! — рече пуковник. — Нека Бог да да и до године овако проведемо овај дан, ја не тражим ништа друго! . Поздравише се с домаћицом. Слуге са свећама освот.ваваху пут којим су гости ишли. Сретен, видећи како се Иван удрвенио, приђе те Даници придржа бунду да огрне. Она га погледа заносно и прошапута: — Ох, како ли те волим! И стеже му руку. . Зора је белила кад Сретен. довршавши писање приђе прозору и дигавши завесу. погледа на пол>е. Неоо беше прекривено сивим облацима кији од расвитка дођоше оеличасти. Нред очима његовим пролетаху беле нахуљице. — Снег! — рече он задовоњно. И загледа се.,.. Ватра је пуцкарала у пећи, попак је тамо у ћошку певао своју тајанствену ггесму. Он осети нешто тихо п свечано у души сво.јој, приђе посгељи и спусги се у њу. . За мало па заспа као умивен.. АНКО м. р ЕСЕЛИНОВИЂ НАСТАВНЋЕ СЕ