Дело

Д Е ,1 0 54 С неким особитим интересовањем Валентина Марковна настави испитивати Стрепетова о његовој љубави. И он је поверљиво причао, осећајући потребу да говори о својој мадони. — И Ви често одлазите к њој ? — Никако не идем! — тужно проговори Стрепетов. — Зашто ?... Шта се догодило ? Он исприча о свом „преступу“; Варњицка се весело стаде смејати. — 0, како сте Ви још... глупи!... Ви такву маленкост држите да је преступ... Па Ви сте прави Прекрасни Јосиф... Ви сте сушта невиност... Ви... Ви јазтчно, драги мој, никако и не знате за жене ?... — Никако не знам! — снебивајући се прошапута Стрепетов. Ова је исповест, чињаше се , запрепастила и обрадовала Валентину Марковну. И она на једанпут сва као претрну, постаде озбиљна и загледа се у младића дуго, не* тренимице. И, узевши руку збуњеног рофака, она сасвим неочекивано проговори необично тихим, пуним неке тајанствене свечаности, гласом: — Ах, како сте ме обрадовали! Како изненада обрадовали, Драги мој младићу! Чедност је таква реткост мефу данашњим младим људма! Као што се види, Вог Вас још није оставио, и ако сте Ви Бога заборавили. И Ви морате -— чујете лп ? — згорате постати прави хришћанин, морате се обновити вером и љубити без сумњичења. Ваша душа још није покварена. И ја ћу се постарати за Вас... Ја ћу бити Ваша духовна мати, Ваша наставница на путу истине. Она је говорила с неким чудноватнм заносом. Шене плаве лепе очи блистаху, и неки загонетан осмејак лебдијаше на оштром јој лицу и играше на црвеним, жедним , полуотвореним усницама. — Хоћете ли ? — шапну она. Наш је младић седео као на иглама. 1Бему долажаше мучно, — чисто као да се нашао иа ивици бездана.