Дело

56 Д Е Л 0

1\ао) с том истом чулном страшћу. Састанци су им били чести, али не дуги. 0 духовни.м беседама није било ни речи, и уопште су они мало говорили. — баш као да нису ни имали о чем да говоре. II после ватрених страсних миловања они обоје као да су осећали потребу да се што пре растану. Ова два месеца била су неки опојни безумни ексцес чулни. Овда онда Стрепетов се стидео самога себе... Зар је то љубав? Неколико му је пута Валентина Марковна нудила да буде гувернер њене деце (то би имало и неке угодности за њихове одношаје), али је он срдито одбацио њену понуду. Исто тако ни чути није хтео да она што поради за њ о месту. „До таквога срама нећу доћи!“ —мислио је Стрепетов; а Валентина је Марковна с неразумевањем сажимала раменима. Ме^у тим су послови младићевн ишли све горе п горе. Кондиција код адвоката би изгубљена — ученик се озбиљно разболео и отпутовао на страну. (Зстала је само кондиција код Опољева. Он је наново трчао по разним местима, али је свуда добивао један исти одговор: — Нема места! А он међу тим запао у дугове. Мати је , по обичају, у писмима храбрила сина , али га је очајање обузимало досга често. Једном, у почетку марта, тек што се вратио кући од неуспешног тражења посла. кад му дадоше ппс.мо од сестара. Он га прочита и скамени се. ('естре су му јављале да има већ три мссеца како матп крпје од њега ужасан положај њихов. Она је болесна и вшне не може давати лекције. Пре две недеље матн је пала у постел,у... Средстава нема... Све су ствари заложене... Сестре су се одлучиле, кришом од матере, да о свем том пзвесте Пају п да га замоле за помоћ, ако је само он може дати. жас обузе Стреиетова при читању ових врста. Ужас, злбћа п очајање Шта да ради ? Како да помогне ? Коме да се обрати ? (), зар се није обраћао свнма, којима је само било могућно ? Зар није обијао прагове? Зар није дреждао чптаве часове у чекаоницама?